Krajem marta 1811.godine, pre 203 godine, kod stare Srpske crkve,na mestu sadašnje Saborne crkve, ukopan je Dimitrije Obradović „u monaštvu rečeni“ Dositije.Ispratio ga je čitav Beograd. Kada su iz Beča 1897.godine preneti posmrtni ostaci Vuka Karadžića postavljeni su u portu Saborne crkve sa leve strane ulaza a Dositejevi sa desne strane. Na nadgrobnoj ploči na granitu stoji, iako se ne može najjasnije pročitati, deo onoga što je napisao pred smrt „Meni će preko mere biti plaćeno kad kogod od moga roda rekne,kad nadamnom zelena trava naraste:ovde leže njegove srpske kosti, on je ljubio rod svoj,večna mu pamjat.“
Kažu da je Karađorđe bio jako potrešen smrću čiča Dositija kako ga je zvao i kojeg je veoma cenio.U oslobođeni Beograd je i došao na poziv vožda Prvog ustanka da pomogne ugledom, znanjem i iskustvom u ustrojstvu države. Nisu na žalost mnogi njegovi saveti poslušani ni tada. I kasnija pokoljenja nisu ih razumela, možda zato što je pisao arhaičnim jezikom.
“Blago i celome narodu serbskomu ako vi postanete i budete bogoljubivi, pravdoljubivi i prosvešteni! Od vas će se ova nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti, zato što vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisiti sve opštenarodno blagopolučenije, čest i slava. Ako li vi budete (sačuvaj Bože) zli, nepravedni, grabitelji i mučitelji, teško narodu i s vami zajedno…“ rekao je na otvaranju Velike škole, preteče današnjeg Univerziteta, 31.avgusta 1808.godine.
U svojoj poslednjoj knjizi “Mezimac“ objavljenoj sedam godina nakon njegove smrti, kao mogući uzrok nazadovanju Srbije, otkriva to što pravi ljudi ne dolaze na prava mesta i piše: “…da će tada otečestvo najsrećnije biti kada se bude u izabraniju poglavara, upravitelja i sudija na personalno dostojinstvo i vrednost, a ne na drugo što slučajno i po pristrastiju smatrati…“
U svojevrsnom političkom testamentu delimično sačuvanom „Jastuku groba mog“: „…Rode srpski!Rode moj!…hoću, da ti, premili rode,jedina i poslednja ljubavi moja,kažem točno ono što u nikakvih knjiga sveta naći ne možeš, a što sam ja vidio poslednjih dana života mojega: otečestvo milo naše snagu staje i meždu druge zemlje i deržave ulaziti počinje.Slava Bogu! Suze umiljenija teku, ali vnimanije imajmo, nikada više, mudro vođen, sudbine jarost da ne iskusi.“
Tako je govorio i pisao Dositej, jedan od najmudrijih i najobrazovanijih Srba, onima koji hteli da ga čuju i razumeju.