Beogradske šetnjeBeogradske šetnje

Vinaver na Savi

admin — Tue, 03 Jun 2014 14:09:29 +0000

Jedan od naših najobrazovanijih, pisac raskošnih talenata, svakako je Stanislav Vinaver, koji je do danas gotovo nedostižni uzor mnogim prevodiocima.Tokom jubilarne godine kada obeležavamo stogodišnjicu Velikog rata ne treba zaboraviti i njegov doprinos. U njegovim knjigama mogu se naći tragovi pronicljivosti i genijalnosti, jednako kako ih je ostavljao u tekstovima pisanim za novine.
Sava je ovih nedelja bila u centru pažnje zbog svog ružnog lica, a tokom narednih meseci i godina biće iz drugih razloga. Evo šta je Vinaver pisao 1927.godine u tekstu koji je nazvao „Noću,kraj Save“:
“…Tek dalje od ove dve kafane, Karađođevom, počinje tamna i mutna Sava. Nekoliko hotela za prenoćište putnika,nekoliko mirnih kafanica, mračni park, pa Bristol, ta ogromna pusta kafana. Ništa na svetu nema strašnije od kafane prazne.Jer kafana to su ljudi. Zjapi prazan, ogroman Bristol. Tu je carstvo sna, integralni Frojd. Tu je kraj putničkog odmora,granica povučena. Nastaje Sava…Sasvim kraj Save, kuda se ide širokim nepopločanim prolazima, što se ne daju nazvati ulicom. Svetiljke tužno boje Savu, mirnu i pokornu i mutnu reku.Ona nikada neće bii čista.Ona je prljava kao Sena, kod Pariza. Reka bez događaja…Sava je nešto što svi hoće da iskoriste, što niko ne voli, što niko ne ulepšava, ona je neko koji još nikad nije bio pogledan milo i sa pažnjom. Nesretna Sava bez ljubavi, bez poezije, bez ičijeg saučešća. Grad se ispeo tako visoko. I tek sa Kalimegdana oseti se tuga usamljene, zarobljene, grubo iskorišćavane velike vode, koju niko nije pokušao da shvati, da razume, da lepše obasja, da balkonima razvedri, da svetiljke uvenča, da otmenom geometrijom dokova i pristaništa obgrli i uokviri, osmisli, osmisli, u ćilim pirotski utka…“
Na dalekoj periferiji,u Resniku u naselju Avala-grad jedna ulica nosi njegovo ime. Na višespratnici u Đakovačkoj ulici 21, na Zvezdari, podignutoj na mestu prizemne kuće u kojoj je živeo do smrti, nalazi se spomen ploča koja podseća na njega, da se ne zaboravi, mudrih nikada dosta.

Saveti zdravog razuma

admin — Sun, 30 Mar 2014 08:40:07 +0000

Krajem marta 1811.godine, pre 203 godine, kod stare Srpske crkve,na mestu sadašnje Saborne crkve, ukopan je Dimitrije Obradović „u monaštvu rečeni“ Dositije.Ispratio ga je čitav Beograd. Kada su iz Beča 1897.godine preneti posmrtni ostaci Vuka Karadžića postavljeni su u portu Saborne crkve sa leve strane ulaza a Dositejevi sa desne strane. Na nadgrobnoj ploči na granitu stoji, iako se ne može najjasnije pročitati, deo onoga što je napisao pred smrt „Meni će preko mere biti plaćeno kad kogod od moga roda rekne,kad nadamnom zelena trava naraste:ovde leže njegove srpske kosti, on je ljubio rod svoj,večna mu pamjat.“
Kažu da je Karađorđe bio jako potrešen smrću čiča Dositija kako ga je zvao i kojeg je veoma cenio.U oslobođeni Beograd je i došao na poziv vožda Prvog ustanka da pomogne ugledom, znanjem i iskustvom u ustrojstvu države. Nisu na žalost mnogi njegovi saveti poslušani ni tada. I kasnija pokoljenja nisu ih razumela, možda zato što je pisao arhaičnim jezikom.
“Blago i celome narodu serbskomu ako vi postanete i budete bogoljubivi, pravdoljubivi i prosvešteni! Od vas će se ova nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti, zato što vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisiti sve opštenarodno blagopolučenije, čest i slava. Ako li vi budete (sačuvaj Bože) zli, nepravedni, grabitelji i mučitelji, teško narodu i s vami zajedno…“ rekao je na otvaranju Velike škole, preteče današnjeg Univerziteta, 31.avgusta 1808.godine.
U svojoj poslednjoj knjizi “Mezimac“ objavljenoj sedam godina nakon njegove smrti, kao mogući uzrok nazadovanju Srbije, otkriva to što pravi ljudi ne dolaze na prava mesta i piše: “…da će tada otečestvo najsrećnije biti kada se bude u izabraniju poglavara, upravitelja i sudija na personalno dostojinstvo i vrednost, a ne na drugo što slučajno i po pristrastiju smatrati…“
U svojevrsnom političkom testamentu delimično sačuvanom „Jastuku groba mog“: „…Rode srpski!Rode moj!…hoću, da ti, premili rode,jedina i poslednja ljubavi moja,kažem točno ono što u nikakvih knjiga sveta naći ne možeš, a što sam ja vidio poslednjih dana života mojega: otečestvo milo naše snagu staje i meždu druge zemlje i deržave ulaziti počinje.Slava Bogu! Suze umiljenija teku, ali vnimanije imajmo, nikada više, mudro vođen, sudbine jarost da ne iskusi.“
Tako je govorio i pisao Dositej, jedan od najmudrijih i najobrazovanijih Srba, onima koji hteli da ga čuju i razumeju.

Jedno veče uz radio

admin — Fri, 28 Mar 2014 21:16:27 +0000

Pre 85 godina, tačnije 24.marta 1929.godine iz zgrade Srpske kraljevske akademije u Knez Mihailovoj ulici emitovan je radio program kojim je svečano počeo da radi Radio Beograd.Najpre je gospodin Dušan Cvetković uz pratnju orkestra Stojanović otpevao solo dve narodne pesme „Tri devojke ružu brale“ i „Ječam žnjela Gružanka devojka“.Sledio je monolog gospodina Petra Hristilića „Ravajlo u varoši“.Pa opet solo pevanje uz pratnju oprkestra Stojanović ali jedne dame, gospođice Božane koja je otpevala pet kafanskih pesama završavajući sa „Cojle,Manojle“ Da atmosferu učini još veselijom doprinos je dao „Orkestar srpskih Cigana“ koji je izveo osam pesama, od čega dva kola. Poslednje je odsvirano „Kolo Beogradske omladine“.Da ne pomislite da je program bio sastavljen samo od narodne muzike evo prepisujemo programa koji je išao od 20:00 pod nazivom „Večernji koncert Radio-kvarteta“ i podnaslovom „Biseri iz muzike raznih naroda“.Nepoznati izvođač je na klaviru marke Petrov, kako je posebno naglašeno u programu, najpre izveo „Poziv na igu“ Karla Marije fon Vebera.Sledili su Gan,Grig,Tosti,Krajsler,Brams,Mek Dauel,naš Mokranjac, Grečaninov,Musorgski, i za kraj Šopenova „Poloneza“.Ali tu nije bio kraj večeri jer su pročitani Novinarski izveštaji koje je pripremilo uredništvo „Politike“.Za kraj večeri od 22:00 sata Radio-džaz-orkestar, nije greška upravo tako džaz, izveo je deset numera.Najviše je bilo fokstrota čak šest,dva tanga, i po jedan on-step i boston.Od foktsrota „Dve plavuše“,preko tanga „Ljubim ruku madam“, „Ramone“ do „Nore“.Tako je radio svečano na velika vrata ušao u živote Beograđana.Da li se pevalo i igralo po beogradskim kućama ne znamo ali je svakako bilo veselo.
Te godine prenošena je prva fudbalska utakmica i prva opera.Mnogima je radio bio jedini izvor zabave i informacija. Dana 17.septembra naredne 1930.godine u „Politici“ osvanuo je oglas sa sledećim tekstom:“ UKRAĐEN MI JE veliki RADIO marke AHEMO ko zna nešto o njemu neka javi u Fruškogorska 12. GDE ĆE DOBITI NAGRADU.“ Ne znamo da li je pošteni lopov radio aparata isti odneo u Fruškogorsku, ali možemo zamisliti bol koju je proizveo u porodici koja je ostala bez njega. Pokušajte i vi da zamislite svoj život bez televizora, kompjutera i raznih plejera.

Skok u večnost

admin — Wed, 26 Mar 2014 18:36:57 +0000

Iza izložbenih vitrina i reklama na ulazu u hodnik zgrade sa brojem 23 u ulici Kralja Milana u Beogradu, smeštene su, sa ulice nevidljive, spomen ploče najpopularnije srpske pesnikinje i najčitanijeg pisca druge polovine 20. veka Desanke Maksimović i Branka Ćopića. Nekadašnje stanare ove višespratnice naspram Beograđanke, godinama je razdvajao samo „plafon“ a danas bronzane spomene na godine života provedene u njoj, razdvaja tek par desetina santimentara crvenkastog mermera. Kroz ovaj hodnik u ponedeljak 26. marta 1984. godine oko 14 sati u oblačni prolećni dan je izašao pisac Branko Ćopić. Predveče je ulicom koja nosi ime Branka Radičevića, pesnika po kojem je dobio ime, stigao na most nad Savom pod kojim je pre 48 godina proveo prvu noć po dolasku na studije u Beograd. U večnost je otišao skokom na savsku obalu sa mosta koji se danas zove Brankov.
Od života se oprostio porukom koju je ostavio u metalnoj „Pelikan“ kutiji pronađenoj u radnom stolu nekoliko meseci kasnije: „Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je to Hektor, ambasador Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, bog je ubio dabogda! i njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine! Branko Ćopić“
U pripovetci „Samoubistvo“, koju je je napisao 1957. godine, glavni junak je jedan „naš tipičan činovnik, čovek samac“ koji je rešio da izvrši samoubistvo. „Poetski rečeno, piše Ćopić, odlučio usamljenik da ostavi našu dolinu tuge, ovde pisac umeće obzirom na životne okolnosti, svesno i logično zagradu sa objašnjenjem, ( mislim ovdje na Zemaljsku kuglu!), i da se preseli među nebeske ravnokrake zvijezde ili prostački rečeno, namislio bratac da se ucmeka. “ Na dugom putu od misli do dela bira njegov junak neki svakom pristupačan način, nešto neupadljivo i najzad mu padne na pamet ideja o skakanju u vodu. I to u Savu u kojoj je, pomisli, ostala još uvek ona ista predratna voda, a sada još pogodinija za davljenje, jer je zagađena od fabrika pa u njoj i ribe crkavaju. Zamisao ne uspeva da ostvari, jer ga u skakanje u Savu sprečavaju njegove kolege koje su mu bili žiranti za kredit. Piščev skok sa mosta, 27 godina kasnije, pokušao je da spreči jedan prolaznik povikavši ’’Nemojte’’, ali je ovaj samo odmahnuo rukom i skočio, ali ne u Savu, već na beton, odbacujući time svaku mogućnost da skok preživi.
Njegovi zemni ostaci sahranjeni su na Novom groblju, na Groblju zaslužnih građana, u rozarijum, kalota 8, 29. marta 1984. godine a njegov duh se tri dana ranije kada je zakoračio preko ograde savskog mosta vinuo iz „doline tuge među nebeske ravnokrake zvezde“. Napustio nas je onaj čije su knjige mnogima bile prve koje su pročitali, kojem je na rečenici zavideo i Miroslav Krleža, tvrdeći da bi sa takvom rečenicom bio najbolji jugoslovenski pisac.
„…Želja mi je, govorio je jednom prilikom, da u ovaj tužni svijet, nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smiješka, nadanja, plavih čarapa-varala, i puna puncata kola strmoglavih i pustih dragih kola lagarija, a vjerujte, ipak ja ponajmanje lažem. Jedino kad zinem…“ Da nam je život bio ispunjeniji lagarijama kakve su njegove danas bismo verovatno bili mnogo srećniji.

Jedna godišnjica

admin — Wed, 12 Feb 2014 19:34:43 +0000

Ove godine navršava se 150. godina od kada je rođen kao Alkibijad Nuša.
„Politika“ je 6. decembra 1937.godine prenela deo govora, od bolesti tek oporavljenog Branislava Nušića, kojim je otvorena osnivačka skupština Udruženja naučnika, umetnika i pisaca, održana prethodnog dana u svečanoj sali stare zgrade Univerziteta, Kapetan Mišinog zdanja.
„Spor je tempo kojim mi koračamo u plemenitoj težnji da se uvrstimo u redove kulturom i napretkom daleko izmaklih naroda. Spor je tempo da mi u bliskoj, pa možda i u daljoj budućnosti ne možemo dogledati ostvarenje tih svojih težnji. Ne leži uzrok tome u nedostatku duha, u nedostatku duhovnih moći naših, već u težnjama i materijalnim i moralnim prilikama i uslovima pod kojima se naša mlada kultura razvija. Kulturni izrazi, kulturni pokreti, pregnuća u našem društvu su još uvek pojave drugog i trećeg reda; nosioci tih izraza, pokreta i pregnuća u našem društvu, dakle graditelji kulture kod nas su maltene izlišni ljudi, čak toliko izlišni da se njihova reč odstranjuje čak i kad se rešava o najvažnijim kulturnim pitanjima. Sem toga, mlada kultura, kao i mlada biljka, za svoj razvitak i procvat traži atmosferu zračniju no što je ova koju joj naše podneblje nudi.Pod našim tako često mutnim podnebljem mlada se biljka ne može da razvije u stablo, niti da da punu cvast, kao što ni duhovno stvaralaštvo ne može doći do pšunog izražaja, te stoga mnoga reč ostaje nedorečena, mnoga misao možda neiskazana, mnogi tok presušuje na samome izvoru svome ili bar ne daje izobilje svoje duhovne moći…Ma koliko snažan duhom, pojedinac nije kadar ni svojim naporima ni eventuaslnim svojim ličnim uspesima da izmeni ove prilike; tek udružene u sve duhovne moći, jednom zajedničkom i istrajnom akcijom, moći će kulturnim pregnućima da prošire duhovne vrednosti u našoj sredini i moći će da obezbede značaj koji one imaju u razvitku jednog kulturnog mladog društva.“
Umro je mesec i po dana kasnije 19.januara 1938.godine.

Gruberove kifle

admin — Sun, 08 Sep 2013 10:39:34 +0000

Odmah pored Saborne crkve u ulici Kralja Petra od početka 20. veka smestila se najstarija osnovna škola u Srbiji „Osnovna muška i ženska škola“ kojoj je potom dodato, kod Saborne crkve. Tako se zvala sve dok nije dobila ime „Kralj Petar Prvi“, koje je potom, tokom pola veka izgubila, pa joj je ponovo, pre dvadeset godina, vraćeno. U njoj su đaci prvi put imali nastavu fizičkog vaspitanja a u njenom dvorištu je pre tačno devedeset godina postignut prvi koš u Beogradu jer je tu odigrana prva košarkaška utakmica.
Jedan stara Beograđanka, Neva Stojanović, zabeležila je sećanje na vreme kada je bila učenica u ovoj školi početkom prošlog veka. U neposrednoj blizini škole u Pop Lukinoj ulici, kod nekadašnje Varoš-kapije bila je čuvena Gruberova pekara. Vlasnik pekare bio je poreklom Nemac koji je u Beograd došao iz Zemuna koji je tada pripadao Austriji. Ukusno pecivo moglo se kupiti u pekari ali je najlepše bilo kada bi iz pekare pred školu dolazili momci opasani keceljama sa velikim plitkim pletenim korpama punim sitnog peciva. Zvali su ih „pek“ i jeda čekali da se negde oko četiri popodne oglase da bi izjurili i kupili kiflu ili fišek bombona. Sećala se još i da su neki učenici čekali da posle venčanja u Sabornoj crkvi na izlazu u crkvenoj porti ugrabe poneki novčić koji bi bacio kum kome je, kako se govorilo, „izgorela kesa“ A onda bi taj novčić potrošili na fišek bombona ili odjurili da kupe doldrmu, kako se tada nazivao sladoled, ili šampitu u nekoj od poslastičarnica na Terazijama ili u Vasinoj ulici „Kod Talijana“.
Gospođa Neva Stojanović nije više među živima, nema više ni tih starih poslastičarnica, ni Gruberove pekare, ali su tu škola i Saborna crkva, pa ako živite u Beogradu ili dolazite u posetu, prošetajte tuda i setite se naše priče.

/tekst je objavljen u nedelju 1.septembra u emisiji Prvog programa Radio Beograda „Poštovana deco“ u rubrici „Beografija“ koja će biti stalni deo emisije/

Noć u Skadarliji

admin — Sat, 08 Jun 2013 20:58:24 +0000

Malom broju šetača Knez Mihailovom ulicom poznato je da je deo istorije našeg radia vezan za dve zgrade koje se nalaze u njoj. U zgradi Prve Hrvatske štedionice u broju 42 nalazio se studio prve radio stanice u Jugoslaviji i devete u Evropi, Radio Rakovice nazvane tako jer je predajnik bio u ovom predgrađu Beograda. Svoje eksperimentalno emitovanje programa započela je 1. oktobra 1924. godine. Pet godina kasnije, 24. marta 1929., iz jednog od najraskošnijih zdanja u Knez Mihailovoj ulici, iz zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti, započelo je redovno emitovanje programa Radio Beograda. Predajnik je bio na mansardi, a na krovu se nalazila 25 metara visoka antena sa dva stuba. Postojala su dva studija koja su se nalazila na četvrtom spratu, veliki, za muzička i dramska izvođenja, i mali, za vesti, predavanja i slično.
Deo istorije našeg radia vezan je za imena brata i sestre Sime i Jelene Begović, dece Tešimira Begovića, odličnog prvog tenora i šefa horista Beogradske opere, aktivnog člana Narodnog pozorišta punih tridesetpet godina. Negovi drugovi iz Narodnog pozorišta, boemi čiča Ilija Stanojević, Petar Dobrinović, Milorad Gavrilović, Sava Todorović nazvali su ga Mali Teša, pa je tako i bio poznat. Njegov pevački dar nasledila su i Lela i Sima, koji se i prvi pojavljuje pred mikrofonom Radio Beograda nepunih pola godine nakon početka emitovanja programa. On je iz zbirki naših melografa i obišavši gotovo celu Srbiju i Makedoniju, rukovodeći se uverenjem da «treba čuti pesmu u kraju gde je ponikla» sakupio veliki broj narodnih pesama. Kao naš prvi radio duet na Radio Beogradu Sima Begović je sa sestrom Lelom Đorđević nastupio 1935.godine kao «anonimni duet». Svake subote je uživo iz Skadarlije išao prenos i emisija koja se zvala «Noć u Skadarliji». Od samog početka slušaoci su bili oduševljeni pesmom anonimnog dueta «brat i sestra». Imali su na repertoaru 4000 narodnih pesma iz svih krajeva Jugoslavije, a u radio programu, do jula 1940., kao duet su uživo otpevali tek 783 pesme i to svaku samo po jednom a sam Sima oko 1000.
Dolaskom Sime Begovića na Radio Beograd počelo je stvaranje narodnog orkestra koji je u početku imao samo četiri člana, da bi naredne 1936. godine, kada je oformljen pod njegovim imenom, imao šest članova. U orkestar je kasnije došao i sjajni violinista advokat Vlastimir Pavlović-Carevac, koji je od 1939. godine, uz Simu Begovića, na čelu ovog narodnog radio orkestra. Begović se zalagao za izbor kvalitetnih pevača i njihov odgovoran pristup narodnoj muzici pa je njegov doprinos negovanju kvalitetne narodne pesme na radiju bio ogroman.
Simu Begovića ubili su kod Ostružnice 1944. godine ljotićevci a Lela Đorđević je umrla u Beogradu 1968. godine, ali su blagodareći čudu tehnologije još živi njihovi glasovi. Na dve radne voštane ploče snimljeno je nekoliko pesama koje su mogli da čuju i slušaoci Radio Beograda. Njihovu pesmu možemo i mi čuti zahvaljujući prijateljima Dragoljuba Dike Đorđevića, Lelinog sina i digitalnoj tehnologiji. Dika Đorđević i sam je nasledio muzički dar kao treća generacija ove talentovane porodice, tridesetsedam godina se bavio profesionalno muzikom kao solista hora “Branko Krsmanović”.

Beogradski šetači-Branko Miljković

admin — Thu, 30 May 2013 21:59:37 +0000

Srpska književnost u svojoj nedugoj istoriji prerano je izgubila nekoliko velikih pesnika. Krhki, osetljivi, nespremni da se suoče sa svetom oko sebe, odlazili su pokošeni bolešću ili nepodnošljivim bolom naterani da sebi oduzmu život. Jedan od njih je i Branko Miljković čija poezija i pola veka posle njegove smrti zrači istom energijom.
Na gimnazijskoj ekskurziji u Kalemegdanskom parku među mnogobrojnim spomenicima mladi pesnik Branko Miljković se, sećali su se njegovi drugovi, raspitivao ko predlaže i ko odlučuje o njihovom podizanju. Možda je još tada, pomalo uobražen u svoje sposobnosti, poželeo da se jednog dana u ovom parku nađe i njegov spomenik. Trebalo je da prođe čitav jedan vek od smrti jednog drugog Branka, prerano umrlog pesnika Radičevića, pa da na rubu Savskog šetališta osvane njegov spomenik. A Miljković je spomenik sebi već podigao svojom pezijom baš kao i Aleksandar Sergejevič Puškin čijim se stihovima “podigoh spomenik sebi što nije rukom tvoren “ divio kao gimnazijalac.
U Beograd je iz rodnog Niša došao verujući da će njegova poezija biti predstavljena i primljena na pravi način. Upisao se na Filozofski fakultet i dve duge godine pokušavao da neki od književnih listova objavi neku njegovu pesmu. Kada mu je avangardni časopis “Delo” objavio ciklus od 15 pesma pod zajedničkim naslovom ,,Uzalud je budim’’, to je bilo ono čemu se nadao, i tek su tada književni Beograd i Jugoslavija otkrili njegov veliki pesnički talenat.
Negde u proleće 1957.godine neko je ovekovečio šetnju Beogradskom tvrđavom mladih pesnika i pisaca Božidara Timotijevića, Branka Miljkovića, Žike Lazića i Milovana Danojlića. Te godine kada je napravljena fotografija Miljkovića i prijatelja u šetnji, objavljena je njegova prva zbirka pesama “Uzalud je budim” nazvana po pesmi koju je smatrao svojim najboljim delom.
A samo četiri godine kasnije, na dve nedelje pre nego što će nesrećno okončati svoj život napisao je “Pesmu za moj 27.rođendan”:
“Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!“

Beogradske varoške železnice

admin — Sat, 18 May 2013 16:34:50 +0000

Na zgradi Depoa u Bulevaru kralja Aleksandra broj 66 spomen ploča podseća da je odatle 14. oktobra 1892. godine krenuo prvi tramvaj sa konjskom vučom. U vreme kada je Beograd imao samo 40.000 stanovnika i bio znatno manji, mogli ste ili pešačiti ili koristite otvorene ili zatvorene fijakere. Proći će čitava decenija pre nego što na beogradske ulice stigne prvi automobil.
U Beogradu je te godine bilo puno gostiju. Jedan od njih bio je i Nikola Tesla elektro-tehničar iz Pešte, kako je zabeleženo 1. juna po novom kalendaru, u knjizi gostiju u gostionici prve kategorije „Imperijal“ u ulici Vase Čarapića. Osim njega bilo je u Beograd i puno francuskih državljana koji su radili na beogradskoj varoškoj železnici kako je tada nazivan tramvaj. U Beograd je nekako u to vreme stigao još jedan Francuz, ali sasvim drugim povodom. Alber Male istoričar došao je na poziv namesništva da mladom kralju Aleksandru Obrenović bude profesor istorije diplomatije. O svojim aktivnosti u Beogradu vodio je dnevnik i uredno izveštavao svoju vladu o prilikama na dvoru i u prestonici.
O svečanom otvaranju tramvajske pruge u svom dnevniku Male je nekom greškom pod četvrtak 13. oktobar zabeležio: „U 11 sati otvaranje i blagoslov pruge od strane mitropolita Mihaila, sa dvojicom vladika i brojnim sveštenicima obučenim u bogate odežde na vizantijski način; mitropolit sa papskom krunom koja se blešti od dragulja. Postavka je veoma jednostavna: na Terazijama pored pruge jedan kuhinjski sto pokriven belim stolnjakom; velika žuta voštanica-još i večeras gori u predvorju kompanije-kadionica, krst. Sve se to dešava ispod dva velika drveta, radoznala gomila gura se kao i svugde, a na rastojanju je drže ni malo grubi a ipak uvažavani policajci…i nekoliko žandarma. Seljaci u poluistočnjačkoj odeći izdigli se na postolja polupostavljenih električnih svetiljki, što predstavlja neobičnu i simboličnu sliku…A na ulici rulja juriša na tramvaje: klinci, svaki sa po dva marjaša za vožnju-za njih će ova igra sigurno biti jedna od najlepših u životu-gaze jedan preko drugog na papučici, kaskaju oko kola, vešaju se iza platforme. I kako je ljudski rod uvek isti, pa oni što su naišli na zlatnu žicu ne dozvoljavaju drugima da priđu, tako i oni koji su uspeli da se popnu u čudesno vozilo sami postaju čuvari ulaza i, naoružani štapovima, sprečavaju svoje manje srećne drugove da se provozaju novim izumom makar za tren. Odrasli i sami radoznalo posmatraju. Oni gledaju s ivice trotoara, pa se gurkaju laktovima: „Hajde, penji se!“ I Panurgijeve ovce kreću jedna za drugom u Srbiji kao i u Francuskoj.“
Prvi tramvaj vozio je na liniji od Slavije do Kalemegdanskog parka. Kao i mnoge druge fotografije tog vremana i ovu, na kojoj se vide otvorena tramvajska kola ispred Kalemegdanskog parka, napravio je advokat Marko Stojanović.

Beogradski šetači-Danilo Kiš

admin — Tue, 14 May 2013 18:33:19 +0000

Danilo Kiš će, govorili su neki dobro upućeni stokholmski novinari, ako dovoljno dugo poživi dobiti Nobelovu nagradu,ali na žalost smrt u oktobru 1989.godine sprečila je da se to desi. Fotografija koja ilustruje ovaj tekst iz vremena je kada je Kiš tek stigao sa Cetinja u Beograd „da izuči zanat pisca“. Sam Kiš nije bio poznat kao neko ko je posebno voleo da pešači, možda mu se ponekad, dok je stanovao u Studentskom gradu, i kada bi do kasno ostao u nekoj od beogradskih kafana, i desilo da silom prilika pešači do Novog Beograda. Bilo mu je i te kako poznato, kako je pisao, iskustvo, da kada bi izgubio poslednji autobus, mora da sačeka do ranog jutra, smrzavajući se zimi. Ponekad bi, opet, da bi izbegao to smrzavanje, prespavao u prostorijama redakcije „Vidika“, čiji je član bio, na poslednjem spratu zgrade Filološkog fakulteta. A onda je poslednjih godina studija našao sobu u centru grada, u jednom pasažu između Balkanske ulice i Terazija, kod para ruskih emigranata. Time je osim društvenog prestiža dobio i mogućnost da bez straha može da ostaje sa društvom u kafani koliko želi.

U Beogradu se početkom septembra 1954.godine upisao na Filozofski fakultet na grupu za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti želeći da „prozre…i izuči zanat spisateljski.“ U prestonicu je stigao i fasciniran svetom boemije i u njega se zagnjurivao najčešće u kafanama „Tri šešira“ i „Prešernova klet“. Tome se predavao iskreno i pio pošteno, na gladan stomak, do dna, na eks. Kasnije je priznao da je „čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi…“ Ta “spasonosna formula“ starog boema, pesnika Tina Ujevića, prepričana u nekoj anegdoti, otkrivala je kako je pesnik uspeo i da pije i da nauči toliko, za razliku od onih koji su to radili zajedno sa njim. “Ja sam noću pio, a danju radio“, otkrio je Ujević čarobnu formulu koje se i Kiš pridržavao. Danju je sedeo u Narodnoj biblioteci, koja je u to vreme bila u sadašnjoj zgradi Biblioteke grada na kraju Knez Mihailove ulice, i išao na časove, a noću je pokušavao da otkrije tajnu boemije. Spavao je u međuvremenu.
Bio je dobar student i ne bez razloga mu je osnivač katedre dr Vojislav Đurić, kojeg su studenti zvali Zevs, predlagao da ostane na katedri kao asistent.