Danilo Kiš će, govorili su neki dobro upućeni stokholmski novinari, ako dovoljno dugo poživi dobiti Nobelovu nagradu,ali na žalost smrt u oktobru 1989.godine sprečila je da se to desi. Fotografija koja ilustruje ovaj tekst iz vremena je kada je Kiš tek stigao sa Cetinja u Beograd „da izuči zanat pisca“. Sam Kiš nije bio poznat kao neko ko je posebno voleo da pešači, možda mu se ponekad, dok je stanovao u Studentskom gradu, i kada bi do kasno ostao u nekoj od beogradskih kafana, i desilo da silom prilika pešači do Novog Beograda. Bilo mu je i te kako poznato, kako je pisao, iskustvo, da kada bi izgubio poslednji autobus, mora da sačeka do ranog jutra, smrzavajući se zimi. Ponekad bi, opet, da bi izbegao to smrzavanje, prespavao u prostorijama redakcije „Vidika“, čiji je član bio, na poslednjem spratu zgrade Filološkog fakulteta. A onda je poslednjih godina studija našao sobu u centru grada, u jednom pasažu između Balkanske ulice i Terazija, kod para ruskih emigranata. Time je osim društvenog prestiža dobio i mogućnost da bez straha može da ostaje sa društvom u kafani koliko želi.
U Beogradu se početkom septembra 1954.godine upisao na Filozofski fakultet na grupu za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti želeći da „prozre…i izuči zanat spisateljski.“ U prestonicu je stigao i fasciniran svetom boemije i u njega se zagnjurivao najčešće u kafanama „Tri šešira“ i „Prešernova klet“. Tome se predavao iskreno i pio pošteno, na gladan stomak, do dna, na eks. Kasnije je priznao da je „čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi…“ Ta “spasonosna formula“ starog boema, pesnika Tina Ujevića, prepričana u nekoj anegdoti, otkrivala je kako je pesnik uspeo i da pije i da nauči toliko, za razliku od onih koji su to radili zajedno sa njim. “Ja sam noću pio, a danju radio“, otkrio je Ujević čarobnu formulu koje se i Kiš pridržavao. Danju je sedeo u Narodnoj biblioteci, koja je u to vreme bila u sadašnjoj zgradi Biblioteke grada na kraju Knez Mihailove ulice, i išao na časove, a noću je pokušavao da otkrije tajnu boemije. Spavao je u međuvremenu.
Bio je dobar student i ne bez razloga mu je osnivač katedre dr Vojislav Đurić, kojeg su studenti zvali Zevs, predlagao da ostane na katedri kao asistent.