Kada se Bora Stanković vratio u okupirani Beograd iz radnog logora u Derventi 1916.godine, nije prepoznao svoje ćerke, u trima suvim i bledim devojčicama koje su mu išle u susret, a u slaboj ženi, suvog spečenog lica, njihovu majku, svoju ženu, upola smanjenu i zgrčenu. Zar gladovali, pita pisac, gotovo, odgovara mu, a onda ga noću grčevito grli i govori o najvećem strahu koji je imala, da će, ako on ne bude došao sigurno umreti od gladi. I šta da radi on državni činovnik i pisac kad države nema a knjige se ne kupuju. U austrijskoj upravi, Vojnom guvernemanu javio se Kosti Hermanu, predratnom poznaniku i saradniku, osnivaču i uredniku sarajevskog lista „Nada“. Onda ga je ovaj upoznao sa svojim sinovcem Milanom Ogrizovićem zaduženim za izdavanje okupacionog lista „Beogradske novine“ koji će izlaziti na latinici. Nakon dužeg ubeđivanja Stanković je pristao da sarađuje. Objavljivao je povremeno priloge u podlistku nazvanom „Beogradske šetnje“ a uz to preštampavao delove iz svojih romana i pripovedaka kao „Balkanske tipove“ i sarađivao na pripremanju oglasa. Nisu ti Stankovićevi tekstovi bili književno vredni, bili su to više novinarski pogledi na okupirani grad. Ali piščevom oku nisu mogle da promaknu pojave ratnog profiterstva i zloupotreba.
Prestale su pred kraj rata da izlaze „Beogradske novine“, prestao je rat, ali su se posledice još dugo osećale. A Stankoviću njegove tekstove nisu mogli da oproste i zaborave, napali su ga optužbama da je sarađivao sa okupatorom. Bio je duboko povređen, i ta ga je rana, govorila je njegova žena, oterala u preranu smrt. Umro je u pedesetdrugoj godini „ranjav i željan“, onako kako je napisao za jednog svog junaka. U poslednjem od priloga objavljenom 16.marta 1918. godine pod nazivom „Iz Beograda“ pisao je o jednom od onih koji su u okupaciji sačekali svojih pet minuta : “Trebalo je da dve stotine i više hiljada Srba poginu i još toliko da se raziđe po tuđem svetu, dakle oko pola milijuna ljudi u Srbiji, ne računajući tu decu i žene, da nestane, da bi tek tada on jedva mogao da se jednom vidi i počne da upada u oči…“
Stankovićev mladi kolega iz Ministarstva vera, Ivo Andrić, nekoliko decenija kasnije govorio je književniku Siniši Paunoviću: „Neko treba jednom tu nepravdu da popravi! O tome je dosta pisano i govoreno, ali nikad posebno i ozbiljno za istoriju…On jeste sarađivao, ali na koji način i pod kojim okolnostima i uslovima i s kakvim književnim materijalom?! Pa zar se samo optužuju književnici za saradnju, zašto ne odgovara kasapin što je klao pod okupacijom stoku, pekar što je pekao hleb, vozovođa što je vozio ljude, kafedžija što je držao kafanu. Naročito ako je i bez toga mogao da preživi rat i okupaciju?!..Prvi put kada je došao u moj stan, Bora mi se žalio kako su i za njega tražili vešala, kao za neke slične „krivce“ u Francuskoj! Užas!“