Jedan od naših najobrazovanijih, pisac raskošnih talenata, svakako je Stanislav Vinaver, koji je do danas gotovo nedostižni uzor mnogim prevodiocima.Tokom jubilarne godine kada obeležavamo stogodišnjicu Velikog rata ne treba zaboraviti i njegov doprinos. U njegovim knjigama mogu se naći tragovi pronicljivosti i genijalnosti, jednako kako ih je ostavljao u tekstovima pisanim za novine.
Sava je ovih nedelja bila u centru pažnje zbog svog ružnog lica, a tokom narednih meseci i godina biće iz drugih razloga. Evo šta je Vinaver pisao 1927.godine u tekstu koji je nazvao „Noću,kraj Save“:
“…Tek dalje od ove dve kafane, Karađođevom, počinje tamna i mutna Sava. Nekoliko hotela za prenoćište putnika,nekoliko mirnih kafanica, mračni park, pa Bristol, ta ogromna pusta kafana. Ništa na svetu nema strašnije od kafane prazne.Jer kafana to su ljudi. Zjapi prazan, ogroman Bristol. Tu je carstvo sna, integralni Frojd. Tu je kraj putničkog odmora,granica povučena. Nastaje Sava…Sasvim kraj Save, kuda se ide širokim nepopločanim prolazima, što se ne daju nazvati ulicom. Svetiljke tužno boje Savu, mirnu i pokornu i mutnu reku.Ona nikada neće bii čista.Ona je prljava kao Sena, kod Pariza. Reka bez događaja…Sava je nešto što svi hoće da iskoriste, što niko ne voli, što niko ne ulepšava, ona je neko koji još nikad nije bio pogledan milo i sa pažnjom. Nesretna Sava bez ljubavi, bez poezije, bez ičijeg saučešća. Grad se ispeo tako visoko. I tek sa Kalimegdana oseti se tuga usamljene, zarobljene, grubo iskorišćavane velike vode, koju niko nije pokušao da shvati, da razume, da lepše obasja, da balkonima razvedri, da svetiljke uvenča, da otmenom geometrijom dokova i pristaništa obgrli i uokviri, osmisli, osmisli, u ćilim pirotski utka…“
Na dalekoj periferiji,u Resniku u naselju Avala-grad jedna ulica nosi njegovo ime. Na višespratnici u Đakovačkoj ulici 21, na Zvezdari, podignutoj na mestu prizemne kuće u kojoj je živeo do smrti, nalazi se spomen ploča koja podseća na njega, da se ne zaboravi, mudrih nikada dosta.