Koga je u detinjstvu pred odlazak u školu budio cvrkut ptica iz špice emisije “Dobro jutro deco“ sa Prvog programa Radio Beograda, vaspitavala emisija “Na slovo na slovu“ na jedinom televizijskom kanalu, a kasnije na posao ispraćalo “Dobro jutro Beograde“, sa radia Studio B, danas je sigurno zdrav i čitav. Nekada se možda smatrao uspešnim jer se budio u Beogradu, a danas mu je dovoljno samo to da je živ i zdrav. Iza svega toga stajao je isti čovek- Dušan Radović. Nije bio lekar, kao Zmaj Jova Jovanović, ali je otkrio jednostavan recept za održavanje duševnog zdravlja-vedrinu. Iako je pisao da njegov humor ne leči već samo ublažava bolove, i danas bi ga valjalo uzimati kao lek: deset redova Radovića našte srca za razbuđivanje i razvedravanje, jedna Radovićeva pesma u podne protiv namrgođenosti i depresije, uveče, pre spavanja, pola strane za lak san.
Kada se iz teksta koji je on napisao o velikom pesniku Jovanu Jovanoviću-Zmaju izostavi tek neka reč, zameni ime, datumi i godine taj tekst sa punim opravdanjem glasi ovako:
Dušan Radović rođen je u Nišu 29. novembra 1922. godine. Umro je u Beogradu 16. avgusta 1984. godine. Između ta dva datuma protekao je njegov život. U te šezdesetdve godine stalo je mnogo briga i nevolja, koje je morao podnositi sam, i mnogo lepote i radosti koje je podelio i ostavio drugima. Duško Radović bio je pesnik. Napisao je mnogo pesama za odrasle i za decu. Bio je đak i student i pisao je pesme, postao je novinar i pisao je pesme. Lečio je i sebe i druge lepim, jednostavnim pesmama. Radovićeve dečje pesme učile su decu da misle i govore, da se raduju svom jeziku, da ga vole. Najpre onu decu iz vremena kad je on živeo i pisao a zatim i njihovu decu. Uz Duškove pesme raslo je i poraslo mnogo dece. Zato u našem gradu postoji ulica Duška Radovića. Zato mnoge naše škole i jedno pozorište nosi njegovo ime. Zato postoji nagrada “Duško Radović“. Da se sećamo našeg dobrog čika Duška Radovića. Tako mu se i zahvaljujemo za sve ono što je učinio da nam detinjstvo bude lepo. Duška Radovića više nema ali su žive njegove pesme. One traju. Već više od četrdeset godina. Krenule su ispod Duškovog pera, pre mnogo godina, putovale od ruke do ruke, dok nisu stigle do vas. Da i vas nauče kako se lepo misli i govori. Da budu radost i vašeg detinjstva. A kad vi porastete, da ih predate u ruke svojoj deci. Da nikad ne zaboravimo Duška Radovića i njegove pesme.
Otkrio je da: “Vedro misliti i vedro pisati, u smislu – jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom–to bi, bezmalo, moglo značiti: biti saradnik Sunca.“ A on je to bio.