Duh je njegova domovina
Danilo Kiš nema svoj spomenik u Beogradu, a ulica koja nosi njegovo ime mala je i sasvim neodgovarajuća ugledu i njegovoj književnoj veličini i za nju zna jako mali broj ljudi. Reklo bi se da je to najviše stoga što je od njegove smrti prošlo ’’tek’’ nepunih dvadeset godina, a ni sam Kiš nije podnosio patetiku, podizanje spomenika sigurno bi svrstao u takvo–šta, pa bi ga, po njegovom receptu, verovatno, bilo nužno razmutiti u noćnom sudu sa dozom ironije.
Kada bi naredne 2009. godine, kakvim čudom, na dvadesetu godišnjicu piščeve smrti, negde u blizini železničke stanice ili na Savskoj padini, grad Beograd podigao spomenik Danilu Kišu, ili kasnije novoj železničkoj stanici, koja tek treba da se završi, dao piščevo ime, učinio bi većim sebe, ali se i odužio piscu koji je izmedju ostalog i železnici i vozovima posvetio neke divne stranice u svojoj literaturi. Bilo bi divno kada bi, u jednom Beogradu budućnosti, putnicima koji budu stizali modernim vozovima i onima koji budu putovali na razne strane sveta, prva i poslednja stanica putovanja nosila ime Danila Kiša.
Primajući sa ponosom 1986. godine, u Parizu, visoko odlikovanje “Viteza umetnosti i književnosti“, shvatajući ga kao ulazak u “…red donkihotskog bratstva sanjara“ on današnjeg pisca i sebe samog vidi kao viteza-lutalicu, čoveka ,,…koji, makar po cenu da bude smešan, služi idealima pravednosti…“
Od pesnika klošara Georgesa-Armand Picarda, koji mu je ličio na boeme sa početka veka, tokom svog prvog boravka u Parizu, Kiš je, u noći pred povratak u Beograd, kupio za sto franaka, u kafeu „Odeon“, dvedesetu kopiju njegove neobjavljene pesme, sa naslovom kao stvorenim za njega, „Putuje voz“. U poslednjiem stihu pesnik se pita “… Sait-on quel sort l’ultime gare nous destine?/ Znamo li koju nam sudbina poslednju stanicu odredjuje?..’’ I gle čuda, evo gde se Danilo Kiš u svojoj poslednjoj stanici, pod mermernom pločom u Aleji zaslužnih gradjana u Beogradu, pridružuje svom nesudjenom učitelju slikarstva na Cetinju Petru Lubardi i umetničkoj sabraći slikaru Stojanu Aralici i vajaru Matiji Vukoviću. U večnosti drže master-klas iz slikarstva, vajarstva i književnosti.
PS Ovaj tekst napisan je i objavljen 2008. godine, a naredne se nije dogodilo čudo, pa je Kiš još uvek bez spomenika. Ali te godine je Dragomir Zupanc napisao scenario i režirao dokumentarni film za Drugi program RTS-a „Danilo Kiš-uspomene i sećanja“, a mi smo napravili izložbu „Danilo Kiš-čovek koji je voleo vozove“ u svečanom salonu železničke stanice Beograd.