Janko Veselinović i Davorin Jenko sa glumcima Narodnog pozorište ispred Jenkove kuće
Prva predstava izvedena u novoizgrađenom Narodnom pozorištu 30. oktobra 1869. godine bila je slika narodnog života sa pevanjem i svirkom posvećena knezu Mihailu, “Posmrtna slava kneza Mihaila“ Đorđa Maletića. Do kraja 19. i početkom 20.veka u Narodnom pozorištu muzika je u bila u funkciji predstava, izveden je veliki broj komada sa pevanjem koji je zahtevao stvaranje originalnih ili aranžiranje pojedinih melodija za predstave. Taj posao su obavljali kapelnici. Jedan od najpoznatijih i najuspešnijih bio je Davorin Jenko, srpski državljanin slovenačkog porekla, koji se može smatrati začetnikom srpske scenske muzike. Njegova “Vračara“ smatra se prvom srpskom operetom. On je napisao i muziku za komad “Đido“ po tekstu Janka Veselinovića, koji se najduže zadržao na sceni.
Jenko će ipak ostati upamćen kao autor muzike koju je je komponovao 1872. godine za pozorišni komad “Markova sablja“ na tekst Jovana Đorđevića. Komad, naručen za proslavu punoletstva kneza Milana Obrenovića nije preživeo, ali jeste melodija koja je pevana u finalu predstave. Ona je, sa izmenjenim tekstom u završnom stihu, gde je umesto “srpskog kneza“ stajalo “srpskog kralja“, deset godina kasnije, na proglašenju Kraljevine izvedena kao prva zvanična srpska himna, himna “Bože pravde“. Posle krvavog majskog prevrata 1903. godine i smene dinastija, Srbija je šest godina bila bez himne. Najzad je, kraljevim ukazom 1909. godine, himna “Bože pravde“, uz izmenu imena vladara bila prihvaćena za himnu kraljevine. Ponovo je 2006. godine referendumom usvojena kao himna Republike Srbije uz izbacivanje dela u kojem se pominje kralj.
Pisac Janko Veselinović voleo je pozorište, njegova su dela uspešno izvođena na sceni Narodnog pozorišta, a on se čak pojavljivao u nekim predstavama. Deo narodnih pesama koje je znao uspeo je da prenese u svoja dva komada. Pevao bi a Davorin Jenko beležio, ali kako nije bio sasvim siguran kako će to biti izvedeno, u “Đidu“ je oblačio seosko odelo i učestvovao u pevanju zajedno sa horom na sceni, na premijeri i na nekoliko predstava. Pesme iz “Đida“ su bile jako uspele i preplavile su Beograd. Bio je posvećen očuvanju narodne tradicije, pa je u više navrata pokušavao da dobije plaćeno odsusutvo iz državne službe, ne bi li se posvetio prikupljanju narodnih pesama. “Sve što je naše, tipično, gubi se s dana u dan, pisao je. Zapad nam je svojom trgovinom počeo donositi i svoju civilizaciju i svoje običaje…“ Uspeo je ipak da 1895. godine objavi jednu malu zbirku “Sevdalinki narodnih biser pesama za pevanje“. U predgovoru je zapisao: “… Na zemnom šaru nema naroda koji je pesmom govorio, kao što je srpski narod… “’