Srpska književnost u svojoj nedugoj istoriji prerano je izgubila nekoliko velikih pesnika. Krhki, osetljivi, nespremni da se suoče sa svetom oko sebe, odlazili su pokošeni bolešću ili nepodnošljivim bolom naterani da sebi oduzmu život. Jedan od njih je i Branko Miljković čija poezija i pola veka posle njegove smrti zrači istom energijom.
Na gimnazijskoj ekskurziji u Kalemegdanskom parku među mnogobrojnim spomenicima mladi pesnik Branko Miljković se, sećali su se njegovi drugovi, raspitivao ko predlaže i ko odlučuje o njihovom podizanju. Možda je još tada, pomalo uobražen u svoje sposobnosti, poželeo da se jednog dana u ovom parku nađe i njegov spomenik. Trebalo je da prođe čitav jedan vek od smrti jednog drugog Branka, prerano umrlog pesnika Radičevića, pa da na rubu Savskog šetališta osvane njegov spomenik. A Miljković je spomenik sebi već podigao svojom pezijom baš kao i Aleksandar Sergejevič Puškin čijim se stihovima “podigoh spomenik sebi što nije rukom tvoren “ divio kao gimnazijalac.
U Beograd je iz rodnog Niša došao verujući da će njegova poezija biti predstavljena i primljena na pravi način. Upisao se na Filozofski fakultet i dve duge godine pokušavao da neki od književnih listova objavi neku njegovu pesmu. Kada mu je avangardni časopis “Delo” objavio ciklus od 15 pesma pod zajedničkim naslovom ,,Uzalud je budim’’, to je bilo ono čemu se nadao, i tek su tada književni Beograd i Jugoslavija otkrili njegov veliki pesnički talenat.
Negde u proleće 1957.godine neko je ovekovečio šetnju Beogradskom tvrđavom mladih pesnika i pisaca Božidara Timotijevića, Branka Miljkovića, Žike Lazića i Milovana Danojlića. Te godine kada je napravljena fotografija Miljkovića i prijatelja u šetnji, objavljena je njegova prva zbirka pesama “Uzalud je budim” nazvana po pesmi koju je smatrao svojim najboljim delom.
A samo četiri godine kasnije, na dve nedelje pre nego što će nesrećno okončati svoj život napisao je “Pesmu za moj 27.rođendan”:
“Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!“