Tragom Ive Andrića
Teško da će šetač Beogradskom tvrđavom kojeg obasja sunčev zrak, ako ne veruje u večito postojanje duše ili bar nije maštovit, u toj dnevnoj svetlosti naslutiti postojanje nekog ko je, nekada, voleo tuda da šeta i ko je poželeo da jednom, kada ga više ne bude, deo njega postoji kao ta svetlost. Na tom mestu, gde se prošlost može jasnije sagledati nego na ijednom drugom u Beogradu, i običan šetač postane svestan vremena i prolaznosti. Ovde bi, da može, video tog davnog šetača, jednog gospodina, da često šeta sam, ali neretko i sa prijateljima i kolegama. I mogao bi, u tom čoveku sa četvrtastim naočarima da prepozna pisca Ivu Andrića u društvu sa Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Veliborom Gligorićem, Stojanom Aralicom… Ili bi ga video gde stoji kod česme којu je kao zadužbinu podigao Mehmed-paše Sokolovića, i pažljivo osluškuje o čemu to razgovaraju, samo njemu vidljiva, dva turska vojnika što su iz prošlosti došla vode da se napiju.
Na početku strmine koja se spušta od nekadašnjeg Dvorskog parka do ulice Kralja Milana, kao na vrhu kakvog proplanka niz koji teče potok, zapravo stepenasta fontana, bronzana figura upravo bi da zakorači. Nju je 1991.godine napravio vajar Milenko Mandić i u bronzi ovekovečio Ivu Andrića. U mantilu sa rukama u džepovima izgleda kao da se pisac upravo uputio na svoju svakodnevnu šetnju. Zamišljen i naizgled odsutan, šetao bi svojim beogradskim stazama često i dva puta dnevno, najčešće Knez Mihailovom ulicom do Kalemegdana.Viđan je kako šeta ovde čak i za vreme rata, sam ili u društvu. Ponekad bi ih šetnja odvela i uličicama Dorćola. Omiljena mesta šetnje bili su mu i Pionirski i Tašmajdanski, a potom i Topčiderski park za koji je, zbog mira koji u njemu vlada, nalazio da nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosferom mrtvila i zatišja.
Još je davno uočio šetajući od siromašne periferije, kafanica u Jataganmali do Terazija, centra koji dobija evropske konture, da je Beograd “…varoš oporog podneblja i davnašnjih urbanističkih kontrasta i urenebesa, ali varoš visokog neba i najlepših vidika; varoš mešanog stanovništva, bez sentimentalnosti, ali varoš dobrih nadahnuća i smelih odluka u velikim časovima svoje i svetske istorije…“ To, zaključio je pisac, moraju da osećaju svi oni koji ovaj grad “…razumeju i vole i koji žele da ga upoznaju i shvate..“