Beogradske šetnje » Saborna crkvaBeogradske šetnje http://beogradskesetnje.rs Just another WordPress site Tue, 03 Jun 2014 14:17:23 +0000 sr-RS hourly 1 http://wordpress.org/?v=3.5.1 Saveti zdravog razuma http://beogradskesetnje.rs/saveti-zdravog-razuma/ http://beogradskesetnje.rs/saveti-zdravog-razuma/#comments Sun, 30 Mar 2014 08:40:07 +0000 admin http://beogradskesetnje.rs/?p=491 Krajem marta 1811.godine, pre 203 godine, kod stare Srpske crkve,na mestu sadašnje Saborne crkve, ukopan je Dimitrije Obradović „u monaštvu rečeni“ Dositije.Ispratio ga je čitav Beograd. Kada su iz Beča 1897.godine preneti posmrtni ostaci Vuka Karadžića postavljeni su u portu Saborne crkve sa leve strane ulaza a Dositejevi sa desne strane. Na nadgrobnoj ploči na granitu stoji, iako se ne može najjasnije pročitati, deo onoga što je napisao pred smrt „Meni će preko mere biti plaćeno kad kogod od moga roda rekne,kad nadamnom zelena trava naraste:ovde leže njegove srpske kosti, on je ljubio rod svoj,večna mu pamjat.“
Kažu da je Karađorđe bio jako potrešen smrću čiča Dositija kako ga je zvao i kojeg je veoma cenio.U oslobođeni Beograd je i došao na poziv vožda Prvog ustanka da pomogne ugledom, znanjem i iskustvom u ustrojstvu države. Nisu na žalost mnogi njegovi saveti poslušani ni tada. I kasnija pokoljenja nisu ih razumela, možda zato što je pisao arhaičnim jezikom.
“Blago i celome narodu serbskomu ako vi postanete i budete bogoljubivi, pravdoljubivi i prosvešteni! Od vas će se ova nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti, zato što vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisiti sve opštenarodno blagopolučenije, čest i slava. Ako li vi budete (sačuvaj Bože) zli, nepravedni, grabitelji i mučitelji, teško narodu i s vami zajedno…“ rekao je na otvaranju Velike škole, preteče današnjeg Univerziteta, 31.avgusta 1808.godine.
U svojoj poslednjoj knjizi “Mezimac“ objavljenoj sedam godina nakon njegove smrti, kao mogući uzrok nazadovanju Srbije, otkriva to što pravi ljudi ne dolaze na prava mesta i piše: “…da će tada otečestvo najsrećnije biti kada se bude u izabraniju poglavara, upravitelja i sudija na personalno dostojinstvo i vrednost, a ne na drugo što slučajno i po pristrastiju smatrati…“
U svojevrsnom političkom testamentu delimično sačuvanom „Jastuku groba mog“: „…Rode srpski!Rode moj!…hoću, da ti, premili rode,jedina i poslednja ljubavi moja,kažem točno ono što u nikakvih knjiga sveta naći ne možeš, a što sam ja vidio poslednjih dana života mojega: otečestvo milo naše snagu staje i meždu druge zemlje i deržave ulaziti počinje.Slava Bogu! Suze umiljenija teku, ali vnimanije imajmo, nikada više, mudro vođen, sudbine jarost da ne iskusi.“
Tako je govorio i pisao Dositej, jedan od najmudrijih i najobrazovanijih Srba, onima koji hteli da ga čuju i razumeju.

]]> http://beogradskesetnje.rs/saveti-zdravog-razuma/feed/ 0 Gruberove kifle http://beogradskesetnje.rs/gruberove-kifle/ http://beogradskesetnje.rs/gruberove-kifle/#comments Sun, 08 Sep 2013 10:39:34 +0000 admin http://beogradskesetnje.rs/?p=456 Odmah pored Saborne crkve u ulici Kralja Petra od početka 20. veka smestila se najstarija osnovna škola u Srbiji „Osnovna muška i ženska škola“ kojoj je potom dodato, kod Saborne crkve. Tako se zvala sve dok nije dobila ime „Kralj Petar Prvi“, koje je potom, tokom pola veka izgubila, pa joj je ponovo, pre dvadeset godina, vraćeno. U njoj su đaci prvi put imali nastavu fizičkog vaspitanja a u njenom dvorištu je pre tačno devedeset godina postignut prvi koš u Beogradu jer je tu odigrana prva košarkaška utakmica.
Jedan stara Beograđanka, Neva Stojanović, zabeležila je sećanje na vreme kada je bila učenica u ovoj školi početkom prošlog veka. U neposrednoj blizini škole u Pop Lukinoj ulici, kod nekadašnje Varoš-kapije bila je čuvena Gruberova pekara. Vlasnik pekare bio je poreklom Nemac koji je u Beograd došao iz Zemuna koji je tada pripadao Austriji. Ukusno pecivo moglo se kupiti u pekari ali je najlepše bilo kada bi iz pekare pred školu dolazili momci opasani keceljama sa velikim plitkim pletenim korpama punim sitnog peciva. Zvali su ih „pek“ i jeda čekali da se negde oko četiri popodne oglase da bi izjurili i kupili kiflu ili fišek bombona. Sećala se još i da su neki učenici čekali da posle venčanja u Sabornoj crkvi na izlazu u crkvenoj porti ugrabe poneki novčić koji bi bacio kum kome je, kako se govorilo, „izgorela kesa“ A onda bi taj novčić potrošili na fišek bombona ili odjurili da kupe doldrmu, kako se tada nazivao sladoled, ili šampitu u nekoj od poslastičarnica na Terazijama ili u Vasinoj ulici „Kod Talijana“.
Gospođa Neva Stojanović nije više među živima, nema više ni tih starih poslastičarnica, ni Gruberove pekare, ali su tu škola i Saborna crkva, pa ako živite u Beogradu ili dolazite u posetu, prošetajte tuda i setite se naše priče.

/tekst je objavljen u nedelju 1.septembra u emisiji Prvog programa Radio Beograda „Poštovana deco“ u rubrici „Beografija“ koja će biti stalni deo emisije/

]]> http://beogradskesetnje.rs/gruberove-kifle/feed/ 0