Prestale su pred kraj rata da izlaze „Beogradske novine“, prestao je rat, ali su se posledice još dugo osećale. A Stankoviću njegove tekstove nisu mogli da oproste i zaborave, napali su ga optužbama da je sarađivao sa okupatorom. Bio je duboko povređen, i ta ga je rana, govorila je njegova žena, oterala u preranu  smrt. Umro je u pedesetdrugoj godini „ranjav  i željan“, onako kako je napisao za jednog svog junaka. U poslednjem od priloga objavljenom 16.marta 1918. godine pod nazivom „Iz Beograda“ pisao je o jednom od onih koji su u okupaciji sačekali svojih pet minuta : “Trebalo je da dve stotine i više hiljada Srba poginu i još toliko da se raziđe po tuđem svetu, dakle oko pola milijuna ljudi u Srbiji, ne računajući tu decu i žene, da nestane, da bi tek tada  on jedva mogao da se jednom vidi i počne da upada u oči…“

Stankovićev mladi kolega iz Ministarstva vera, Ivo Andrić, nekoliko decenija kasnije govorio je književniku Siniši Paunoviću: „Neko treba jednom tu nepravdu da popravi! O tome je dosta pisano i govoreno, ali nikad posebno i ozbiljno za istoriju…On jeste sarađivao, ali na koji način i pod kojim okolnostima i uslovima i s kakvim književnim materijalom?! Pa zar se samo optužuju književnici za saradnju, zašto ne odgovara kasapin što je klao pod okupacijom stoku, pekar što je pekao hleb, vozovođa što je vozio ljude, kafedžija što je držao kafanu. Naročito ako je i bez toga mogao da preživi rat i okupaciju?!..Prvi put kada je došao u moj stan, Bora mi se žalio kako su i za njega tražili vešala, kao za neke slične „krivce“ u Francuskoj! Užas!“

Tragom Ive Andrića

Teško da će šetač Beogradskom tvrđavom kojeg obasja sunčev zrak, ako ne veruje u večito postojanje duše ili bar nije maštovit, u toj dnevnoj svetlosti naslutiti postojanje nekog  ko je, nekada, voleo tuda da šeta i ko je poželeo da jednom, kada ga više ne bude, deo njega postoji kao ta svetlost. Na tom mestu, gde se prošlost može jasnije sagledati nego na ijednom drugom u Beogradu, i običan šetač postane svestan vremena i prolaznosti. Ovde bi, da može, video tog davnog šetača, jednog gospodina, da često šeta sam, ali  neretko i sa prijateljima i kolegama. I mogao bi, u tom čoveku sa četvrtastim naočarima da prepozna pisca Ivu Andrića u društvu sa Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Veliborom Gligorićem, Stojanom Aralicom… Ili bi ga video gde stoji kod česme којu je kao zadužbinu podigao Mehmed-paše Sokolovića, i pažljivo osluškuje o čemu to razgovaraju, samo njemu vidljiva, dva turska vojnika što su iz prošlosti došla vode da se napiju.

Na  početku strmine koja se spušta od  nekadašnjeg Dvorskog parka do ulice Kralja Milana, kao na vrhu kakvog proplanka niz koji teče potok, zapravo stepenasta fontana, bronzana figura upravo bi da zakorači. Nju  je  1991.godine  napravio vajar Milenko Mandić i u bronzi ovekovečio Ivu Andrića. U mantilu sa rukama u džepovima izgleda kao da se pisac upravo uputio na svoju svakodnevnu  šetnju.     Zamišljen i  naizgled odsutan, šetao bi  svojim beogradskim stazama često i dva puta dnevno, najčešće Knez Mihailovom ulicom do Kalemegdana.Viđan je kako šeta ovde čak i za vreme rata, sam ili  u društvu. Ponekad bi ih šetnja odvela i uličicama Dorćola. Omiljena mesta šetnje bili su mu i Pionirski i Tašmajdanski, a potom  i Topčiderski park za koji je, zbog mira koji u njemu vlada,  nalazio da nad celim predelom leži neka mukla  i nemila atmosferom mrtvila i zatišja.

Još je davno uočio šetajući od siromašne periferije, kafanica u Jataganmali do Terazija, centra koji dobija evropske konture, da je Beograd “…varoš oporog podneblja i davnašnjih urbanističkih kontrasta i urenebesa, ali varoš visokog neba i najlepših vidika; varoš mešanog stanovništva, bez sentimentalnosti, ali varoš dobrih nadahnuća i smelih odluka u velikim časovima svoje i svetske istorije…“ To, zaključio je pisac, moraju da osećaju svi oni koji ovaj grad “…razumeju i vole i koji žele da ga upoznaju i shvate..“