U Beogradu se početkom septembra 1954.godine upisao na Filozofski fakultet na grupu za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti želeći da „prozre…i izuči zanat spisateljski.“ U prestonicu je stigao i fasciniran svetom boemije i u njega se zagnjurivao najčešće u kafanama „Tri šešira“ i „Prešernova klet“. Tome se predavao iskreno i pio pošteno, na gladan stomak, do dna, na eks. Kasnije je priznao da je „čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi…“ Ta “spasonosna formula“ starog boema, pesnika Tina Ujevića, prepričana u nekoj anegdoti, otkrivala je kako je pesnik uspeo i da pije i da nauči toliko, za razliku od onih koji su to radili zajedno sa njim. “Ja sam noću pio, a danju radio“, otkrio je Ujević čarobnu formulu koje se i Kiš pridržavao. Danju je sedeo u Narodnoj biblioteci, koja je u to vreme bila u sadašnjoj zgradi Biblioteke grada na kraju Knez Mihailove ulice, i išao na časove, a noću je pokušavao da otkrije tajnu boemije. Spavao je u međuvremenu.
Bio je dobar student i ne bez razloga mu je osnivač katedre dr Vojislav Đurić, kojeg su studenti zvali Zevs, predlagao da ostane na katedri kao asistent.