Beogradske šetnje » Književni vodič kroz BeogradBeogradske šetnje

Vinaver na Savi

admin — Tue, 03 Jun 2014 14:09:29 +0000

Jedan od naših najobrazovanijih, pisac raskošnih talenata, svakako je Stanislav Vinaver, koji je do danas gotovo nedostižni uzor mnogim prevodiocima.Tokom jubilarne godine kada obeležavamo stogodišnjicu Velikog rata ne treba zaboraviti i njegov doprinos. U njegovim knjigama mogu se naći tragovi pronicljivosti i genijalnosti, jednako kako ih je ostavljao u tekstovima pisanim za novine.
Sava je ovih nedelja bila u centru pažnje zbog svog ružnog lica, a tokom narednih meseci i godina biće iz drugih razloga. Evo šta je Vinaver pisao 1927.godine u tekstu koji je nazvao „Noću,kraj Save“:
“…Tek dalje od ove dve kafane, Karađođevom, počinje tamna i mutna Sava. Nekoliko hotela za prenoćište putnika,nekoliko mirnih kafanica, mračni park, pa Bristol, ta ogromna pusta kafana. Ništa na svetu nema strašnije od kafane prazne.Jer kafana to su ljudi. Zjapi prazan, ogroman Bristol. Tu je carstvo sna, integralni Frojd. Tu je kraj putničkog odmora,granica povučena. Nastaje Sava…Sasvim kraj Save, kuda se ide širokim nepopločanim prolazima, što se ne daju nazvati ulicom. Svetiljke tužno boje Savu, mirnu i pokornu i mutnu reku.Ona nikada neće bii čista.Ona je prljava kao Sena, kod Pariza. Reka bez događaja…Sava je nešto što svi hoće da iskoriste, što niko ne voli, što niko ne ulepšava, ona je neko koji još nikad nije bio pogledan milo i sa pažnjom. Nesretna Sava bez ljubavi, bez poezije, bez ičijeg saučešća. Grad se ispeo tako visoko. I tek sa Kalimegdana oseti se tuga usamljene, zarobljene, grubo iskorišćavane velike vode, koju niko nije pokušao da shvati, da razume, da lepše obasja, da balkonima razvedri, da svetiljke uvenča, da otmenom geometrijom dokova i pristaništa obgrli i uokviri, osmisli, osmisli, u ćilim pirotski utka…“
Na dalekoj periferiji,u Resniku u naselju Avala-grad jedna ulica nosi njegovo ime. Na višespratnici u Đakovačkoj ulici 21, na Zvezdari, podignutoj na mestu prizemne kuće u kojoj je živeo do smrti, nalazi se spomen ploča koja podseća na njega, da se ne zaboravi, mudrih nikada dosta.

Saveti zdravog razuma

admin — Sun, 30 Mar 2014 08:40:07 +0000

Krajem marta 1811.godine, pre 203 godine, kod stare Srpske crkve,na mestu sadašnje Saborne crkve, ukopan je Dimitrije Obradović „u monaštvu rečeni“ Dositije.Ispratio ga je čitav Beograd. Kada su iz Beča 1897.godine preneti posmrtni ostaci Vuka Karadžića postavljeni su u portu Saborne crkve sa leve strane ulaza a Dositejevi sa desne strane. Na nadgrobnoj ploči na granitu stoji, iako se ne može najjasnije pročitati, deo onoga što je napisao pred smrt „Meni će preko mere biti plaćeno kad kogod od moga roda rekne,kad nadamnom zelena trava naraste:ovde leže njegove srpske kosti, on je ljubio rod svoj,večna mu pamjat.“
Kažu da je Karađorđe bio jako potrešen smrću čiča Dositija kako ga je zvao i kojeg je veoma cenio.U oslobođeni Beograd je i došao na poziv vožda Prvog ustanka da pomogne ugledom, znanjem i iskustvom u ustrojstvu države. Nisu na žalost mnogi njegovi saveti poslušani ni tada. I kasnija pokoljenja nisu ih razumela, možda zato što je pisao arhaičnim jezikom.
“Blago i celome narodu serbskomu ako vi postanete i budete bogoljubivi, pravdoljubivi i prosvešteni! Od vas će se ova nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti, zato što vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisiti sve opštenarodno blagopolučenije, čest i slava. Ako li vi budete (sačuvaj Bože) zli, nepravedni, grabitelji i mučitelji, teško narodu i s vami zajedno…“ rekao je na otvaranju Velike škole, preteče današnjeg Univerziteta, 31.avgusta 1808.godine.
U svojoj poslednjoj knjizi “Mezimac“ objavljenoj sedam godina nakon njegove smrti, kao mogući uzrok nazadovanju Srbije, otkriva to što pravi ljudi ne dolaze na prava mesta i piše: “…da će tada otečestvo najsrećnije biti kada se bude u izabraniju poglavara, upravitelja i sudija na personalno dostojinstvo i vrednost, a ne na drugo što slučajno i po pristrastiju smatrati…“
U svojevrsnom političkom testamentu delimično sačuvanom „Jastuku groba mog“: „…Rode srpski!Rode moj!…hoću, da ti, premili rode,jedina i poslednja ljubavi moja,kažem točno ono što u nikakvih knjiga sveta naći ne možeš, a što sam ja vidio poslednjih dana života mojega: otečestvo milo naše snagu staje i meždu druge zemlje i deržave ulaziti počinje.Slava Bogu! Suze umiljenija teku, ali vnimanije imajmo, nikada više, mudro vođen, sudbine jarost da ne iskusi.“
Tako je govorio i pisao Dositej, jedan od najmudrijih i najobrazovanijih Srba, onima koji hteli da ga čuju i razumeju.

Skok u večnost

admin — Wed, 26 Mar 2014 18:36:57 +0000

Iza izložbenih vitrina i reklama na ulazu u hodnik zgrade sa brojem 23 u ulici Kralja Milana u Beogradu, smeštene su, sa ulice nevidljive, spomen ploče najpopularnije srpske pesnikinje i najčitanijeg pisca druge polovine 20. veka Desanke Maksimović i Branka Ćopića. Nekadašnje stanare ove višespratnice naspram Beograđanke, godinama je razdvajao samo „plafon“ a danas bronzane spomene na godine života provedene u njoj, razdvaja tek par desetina santimentara crvenkastog mermera. Kroz ovaj hodnik u ponedeljak 26. marta 1984. godine oko 14 sati u oblačni prolećni dan je izašao pisac Branko Ćopić. Predveče je ulicom koja nosi ime Branka Radičevića, pesnika po kojem je dobio ime, stigao na most nad Savom pod kojim je pre 48 godina proveo prvu noć po dolasku na studije u Beograd. U večnost je otišao skokom na savsku obalu sa mosta koji se danas zove Brankov.
Od života se oprostio porukom koju je ostavio u metalnoj „Pelikan“ kutiji pronađenoj u radnom stolu nekoliko meseci kasnije: „Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je to Hektor, ambasador Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, bog je ubio dabogda! i njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine! Branko Ćopić“
U pripovetci „Samoubistvo“, koju je je napisao 1957. godine, glavni junak je jedan „naš tipičan činovnik, čovek samac“ koji je rešio da izvrši samoubistvo. „Poetski rečeno, piše Ćopić, odlučio usamljenik da ostavi našu dolinu tuge, ovde pisac umeće obzirom na životne okolnosti, svesno i logično zagradu sa objašnjenjem, ( mislim ovdje na Zemaljsku kuglu!), i da se preseli među nebeske ravnokrake zvijezde ili prostački rečeno, namislio bratac da se ucmeka. “ Na dugom putu od misli do dela bira njegov junak neki svakom pristupačan način, nešto neupadljivo i najzad mu padne na pamet ideja o skakanju u vodu. I to u Savu u kojoj je, pomisli, ostala još uvek ona ista predratna voda, a sada još pogodinija za davljenje, jer je zagađena od fabrika pa u njoj i ribe crkavaju. Zamisao ne uspeva da ostvari, jer ga u skakanje u Savu sprečavaju njegove kolege koje su mu bili žiranti za kredit. Piščev skok sa mosta, 27 godina kasnije, pokušao je da spreči jedan prolaznik povikavši ’’Nemojte’’, ali je ovaj samo odmahnuo rukom i skočio, ali ne u Savu, već na beton, odbacujući time svaku mogućnost da skok preživi.
Njegovi zemni ostaci sahranjeni su na Novom groblju, na Groblju zaslužnih građana, u rozarijum, kalota 8, 29. marta 1984. godine a njegov duh se tri dana ranije kada je zakoračio preko ograde savskog mosta vinuo iz „doline tuge među nebeske ravnokrake zvezde“. Napustio nas je onaj čije su knjige mnogima bile prve koje su pročitali, kojem je na rečenici zavideo i Miroslav Krleža, tvrdeći da bi sa takvom rečenicom bio najbolji jugoslovenski pisac.
„…Želja mi je, govorio je jednom prilikom, da u ovaj tužni svijet, nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smiješka, nadanja, plavih čarapa-varala, i puna puncata kola strmoglavih i pustih dragih kola lagarija, a vjerujte, ipak ja ponajmanje lažem. Jedino kad zinem…“ Da nam je život bio ispunjeniji lagarijama kakve su njegove danas bismo verovatno bili mnogo srećniji.

Jedna godišnjica

admin — Wed, 12 Feb 2014 19:34:43 +0000

Ove godine navršava se 150. godina od kada je rođen kao Alkibijad Nuša.
„Politika“ je 6. decembra 1937.godine prenela deo govora, od bolesti tek oporavljenog Branislava Nušića, kojim je otvorena osnivačka skupština Udruženja naučnika, umetnika i pisaca, održana prethodnog dana u svečanoj sali stare zgrade Univerziteta, Kapetan Mišinog zdanja.
„Spor je tempo kojim mi koračamo u plemenitoj težnji da se uvrstimo u redove kulturom i napretkom daleko izmaklih naroda. Spor je tempo da mi u bliskoj, pa možda i u daljoj budućnosti ne možemo dogledati ostvarenje tih svojih težnji. Ne leži uzrok tome u nedostatku duha, u nedostatku duhovnih moći naših, već u težnjama i materijalnim i moralnim prilikama i uslovima pod kojima se naša mlada kultura razvija. Kulturni izrazi, kulturni pokreti, pregnuća u našem društvu su još uvek pojave drugog i trećeg reda; nosioci tih izraza, pokreta i pregnuća u našem društvu, dakle graditelji kulture kod nas su maltene izlišni ljudi, čak toliko izlišni da se njihova reč odstranjuje čak i kad se rešava o najvažnijim kulturnim pitanjima. Sem toga, mlada kultura, kao i mlada biljka, za svoj razvitak i procvat traži atmosferu zračniju no što je ova koju joj naše podneblje nudi.Pod našim tako često mutnim podnebljem mlada se biljka ne može da razvije u stablo, niti da da punu cvast, kao što ni duhovno stvaralaštvo ne može doći do pšunog izražaja, te stoga mnoga reč ostaje nedorečena, mnoga misao možda neiskazana, mnogi tok presušuje na samome izvoru svome ili bar ne daje izobilje svoje duhovne moći…Ma koliko snažan duhom, pojedinac nije kadar ni svojim naporima ni eventuaslnim svojim ličnim uspesima da izmeni ove prilike; tek udružene u sve duhovne moći, jednom zajedničkom i istrajnom akcijom, moći će kulturnim pregnućima da prošire duhovne vrednosti u našoj sredini i moći će da obezbede značaj koji one imaju u razvitku jednog kulturnog mladog društva.“
Umro je mesec i po dana kasnije 19.januara 1938.godine.

Beogradski šetači-Branko Miljković

admin — Thu, 30 May 2013 21:59:37 +0000

Srpska književnost u svojoj nedugoj istoriji prerano je izgubila nekoliko velikih pesnika. Krhki, osetljivi, nespremni da se suoče sa svetom oko sebe, odlazili su pokošeni bolešću ili nepodnošljivim bolom naterani da sebi oduzmu život. Jedan od njih je i Branko Miljković čija poezija i pola veka posle njegove smrti zrači istom energijom.
Na gimnazijskoj ekskurziji u Kalemegdanskom parku među mnogobrojnim spomenicima mladi pesnik Branko Miljković se, sećali su se njegovi drugovi, raspitivao ko predlaže i ko odlučuje o njihovom podizanju. Možda je još tada, pomalo uobražen u svoje sposobnosti, poželeo da se jednog dana u ovom parku nađe i njegov spomenik. Trebalo je da prođe čitav jedan vek od smrti jednog drugog Branka, prerano umrlog pesnika Radičevića, pa da na rubu Savskog šetališta osvane njegov spomenik. A Miljković je spomenik sebi već podigao svojom pezijom baš kao i Aleksandar Sergejevič Puškin čijim se stihovima “podigoh spomenik sebi što nije rukom tvoren “ divio kao gimnazijalac.
U Beograd je iz rodnog Niša došao verujući da će njegova poezija biti predstavljena i primljena na pravi način. Upisao se na Filozofski fakultet i dve duge godine pokušavao da neki od književnih listova objavi neku njegovu pesmu. Kada mu je avangardni časopis “Delo” objavio ciklus od 15 pesma pod zajedničkim naslovom ,,Uzalud je budim’’, to je bilo ono čemu se nadao, i tek su tada književni Beograd i Jugoslavija otkrili njegov veliki pesnički talenat.
Negde u proleće 1957.godine neko je ovekovečio šetnju Beogradskom tvrđavom mladih pesnika i pisaca Božidara Timotijevića, Branka Miljkovića, Žike Lazića i Milovana Danojlića. Te godine kada je napravljena fotografija Miljkovića i prijatelja u šetnji, objavljena je njegova prva zbirka pesama “Uzalud je budim” nazvana po pesmi koju je smatrao svojim najboljim delom.
A samo četiri godine kasnije, na dve nedelje pre nego što će nesrećno okončati svoj život napisao je “Pesmu za moj 27.rođendan”:
“Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!“

Beogradski šetači-Danilo Kiš

admin — Tue, 14 May 2013 18:33:19 +0000

Danilo Kiš će, govorili su neki dobro upućeni stokholmski novinari, ako dovoljno dugo poživi dobiti Nobelovu nagradu,ali na žalost smrt u oktobru 1989.godine sprečila je da se to desi. Fotografija koja ilustruje ovaj tekst iz vremena je kada je Kiš tek stigao sa Cetinja u Beograd „da izuči zanat pisca“. Sam Kiš nije bio poznat kao neko ko je posebno voleo da pešači, možda mu se ponekad, dok je stanovao u Studentskom gradu, i kada bi do kasno ostao u nekoj od beogradskih kafana, i desilo da silom prilika pešači do Novog Beograda. Bilo mu je i te kako poznato, kako je pisao, iskustvo, da kada bi izgubio poslednji autobus, mora da sačeka do ranog jutra, smrzavajući se zimi. Ponekad bi, opet, da bi izbegao to smrzavanje, prespavao u prostorijama redakcije „Vidika“, čiji je član bio, na poslednjem spratu zgrade Filološkog fakulteta. A onda je poslednjih godina studija našao sobu u centru grada, u jednom pasažu između Balkanske ulice i Terazija, kod para ruskih emigranata. Time je osim društvenog prestiža dobio i mogućnost da bez straha može da ostaje sa društvom u kafani koliko želi.

U Beogradu se početkom septembra 1954.godine upisao na Filozofski fakultet na grupu za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti želeći da „prozre…i izuči zanat spisateljski.“ U prestonicu je stigao i fasciniran svetom boemije i u njega se zagnjurivao najčešće u kafanama „Tri šešira“ i „Prešernova klet“. Tome se predavao iskreno i pio pošteno, na gladan stomak, do dna, na eks. Kasnije je priznao da je „čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi…“ Ta “spasonosna formula“ starog boema, pesnika Tina Ujevića, prepričana u nekoj anegdoti, otkrivala je kako je pesnik uspeo i da pije i da nauči toliko, za razliku od onih koji su to radili zajedno sa njim. “Ja sam noću pio, a danju radio“, otkrio je Ujević čarobnu formulu koje se i Kiš pridržavao. Danju je sedeo u Narodnoj biblioteci, koja je u to vreme bila u sadašnjoj zgradi Biblioteke grada na kraju Knez Mihailove ulice, i išao na časove, a noću je pokušavao da otkrije tajnu boemije. Spavao je u međuvremenu.
Bio je dobar student i ne bez razloga mu je osnivač katedre dr Vojislav Đurić, kojeg su studenti zvali Zevs, predlagao da ostane na katedri kao asistent.

Duško Radović saradnik Sunca

admin — Sat, 27 Apr 2013 15:54:33 +0000

Koga je u detinjstvu pred odlazak u školu budio cvrkut ptica iz špice emisije “Dobro jutro deco“ sa Prvog programa Radio Beograda, vaspitavala emisija “Na slovo na slovu“ na jedinom televizijskom kanalu, a kasnije na posao ispraćalo “Dobro jutro Beograde“, sa radia Studio B, danas je sigurno zdrav i čitav. Nekada se možda smatrao uspešnim jer se budio u Beogradu, a danas mu je dovoljno samo to da je živ i zdrav. Iza svega toga stajao je isti čovek- Dušan Radović. Nije bio lekar, kao Zmaj Jova Jovanović, ali je otkrio jednostavan recept za održavanje duševnog zdravlja-vedrinu. Iako je pisao da njegov humor ne leči već samo ublažava bolove, i danas bi ga valjalo uzimati kao lek: deset redova Radovića našte srca za razbuđivanje i razvedravanje, jedna Radovićeva pesma u podne protiv namrgođenosti i depresije, uveče, pre spavanja, pola strane za lak san.

Kada se iz teksta koji je on napisao o velikom pesniku Jovanu Jovanoviću-Zmaju izostavi tek neka reč, zameni ime, datumi i godine taj tekst sa punim opravdanjem glasi ovako:
Dušan Radović rođen je u Nišu 29. novembra 1922. godine. Umro je u Beogradu 16. avgusta 1984. godine. Između ta dva datuma protekao je njegov život. U te šezdesetdve godine stalo je mnogo briga i nevolja, koje je morao podnositi sam, i mnogo lepote i radosti koje je podelio i ostavio drugima. Duško Radović bio je pesnik. Napisao je mnogo pesama za odrasle i za decu. Bio je đak i student i pisao je pesme, postao je novinar i pisao je pesme. Lečio je i sebe i druge lepim, jednostavnim pesmama. Radovićeve dečje pesme učile su decu da misle i govore, da se raduju svom jeziku, da ga vole. Najpre onu decu iz vremena kad je on živeo i pisao a zatim i njihovu decu. Uz Duškove pesme raslo je i poraslo mnogo dece. Zato u našem gradu postoji ulica Duška Radovića. Zato mnoge naše škole i jedno pozorište nosi njegovo ime. Zato postoji nagrada “Duško Radović“. Da se sećamo našeg dobrog čika Duška Radovića. Tako mu se i zahvaljujemo za sve ono što je učinio da nam detinjstvo bude lepo. Duška Radovića više nema ali su žive njegove pesme. One traju. Već više od četrdeset godina. Krenule su ispod Duškovog pera, pre mnogo godina, putovale od ruke do ruke, dok nisu stigle do vas. Da i vas nauče kako se lepo misli i govori. Da budu radost i vašeg detinjstva. A kad vi porastete, da ih predate u ruke svojoj deci. Da nikad ne zaboravimo Duška Radovića i njegove pesme.

Otkrio je da: “Vedro misliti i vedro pisati, u smislu – jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom–to bi, bezmalo, moglo značiti: biti saradnik Sunca.“ A on je to bio.

„Beogradske šetnje“ Bore Stankovića

admin — Mon, 22 Apr 2013 15:57:52 +0000

Kada se Bora Stanković vratio u okupirani Beograd iz radnog logora u Derventi 1916.godine, nije prepoznao svoje ćerke, u trima suvim i bledim devojčicama koje su mu išle u susret, a u slaboj ženi, suvog spečenog lica, njihovu majku, svoju ženu, upola smanjenu i zgrčenu. Zar gladovali, pita pisac, gotovo, odgovara mu, a onda ga noću grčevito grli i govori o najvećem strahu koji je imala, da će, ako on ne bude došao sigurno umreti od gladi. I šta da radi on državni činovnik i pisac kad države nema a knjige se ne kupuju. U austrijskoj upravi, Vojnom guvernemanu javio se Kosti Hermanu, predratnom poznaniku i saradniku, osnivaču i uredniku sarajevskog lista „Nada“. Onda ga je ovaj upoznao sa svojim sinovcem Milanom Ogrizovićem zaduženim za izdavanje okupacionog lista „Beogradske novine“ koji će izlaziti na latinici. Nakon dužeg ubeđivanja Stanković je pristao da sarađuje. Objavljivao je povremeno priloge u podlistku nazvanom „Beogradske šetnje“ a uz to preštampavao delove iz svojih romana i pripovedaka kao „Balkanske tipove“ i sarađivao na pripremanju oglasa. Nisu ti Stankovićevi tekstovi bili književno vredni, bili su to više novinarski pogledi na okupirani grad. Ali piščevom oku nisu mogle da promaknu pojave ratnog profiterstva i zloupotreba.

Prestale su pred kraj rata da izlaze „Beogradske novine“, prestao je rat, ali su se posledice još dugo osećale. A Stankoviću njegove tekstove nisu mogli da oproste i zaborave, napali su ga optužbama da je sarađivao sa okupatorom. Bio je duboko povređen, i ta ga je rana, govorila je njegova žena, oterala u preranu smrt. Umro je u pedesetdrugoj godini „ranjav i željan“, onako kako je napisao za jednog svog junaka. U poslednjem od priloga objavljenom 16.marta 1918. godine pod nazivom „Iz Beograda“ pisao je o jednom od onih koji su u okupaciji sačekali svojih pet minuta : “Trebalo je da dve stotine i više hiljada Srba poginu i još toliko da se raziđe po tuđem svetu, dakle oko pola milijuna ljudi u Srbiji, ne računajući tu decu i žene, da nestane, da bi tek tada on jedva mogao da se jednom vidi i počne da upada u oči…“

Stankovićev mladi kolega iz Ministarstva vera, Ivo Andrić, nekoliko decenija kasnije govorio je književniku Siniši Paunoviću: „Neko treba jednom tu nepravdu da popravi! O tome je dosta pisano i govoreno, ali nikad posebno i ozbiljno za istoriju…On jeste sarađivao, ali na koji način i pod kojim okolnostima i uslovima i s kakvim književnim materijalom?! Pa zar se samo optužuju književnici za saradnju, zašto ne odgovara kasapin što je klao pod okupacijom stoku, pekar što je pekao hleb, vozovođa što je vozio ljude, kafedžija što je držao kafanu. Naročito ako je i bez toga mogao da preživi rat i okupaciju?!..Prvi put kada je došao u moj stan, Bora mi se žalio kako su i za njega tražili vešala, kao za neke slične „krivce“ u Francuskoj! Užas!“

Ivo Andrić (I deo)

admin — Mon, 01 Apr 2013 15:17:54 +0000

Česma Mehmed-paše Sokolovića

Tragom Ive Andrića

Teško da će šetač Beogradskom tvrđavom kojeg obasja sunčev zrak, ako ne veruje u večito postojanje duše ili bar nije maštovit, u toj dnevnoj svetlosti naslutiti postojanje nekog ko je, nekada, voleo tuda da šeta i ko je poželeo da jednom, kada ga više ne bude, deo njega postoji kao ta svetlost. Na tom mestu, gde se prošlost može jasnije sagledati nego na ijednom drugom u Beogradu, i običan šetač postane svestan vremena i prolaznosti. Ovde bi, da može, video tog davnog šetača, jednog gospodina, da često šeta sam, ali neretko i sa prijateljima i kolegama. I mogao bi, u tom čoveku sa četvrtastim naočarima da prepozna pisca Ivu Andrića u društvu sa Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Veliborom Gligorićem, Stojanom Aralicom… Ili bi ga video gde stoji kod česme којu je kao zadužbinu podigao Mehmed-paše Sokolovića, i pažljivo osluškuje o čemu to razgovaraju, samo njemu vidljiva, dva turska vojnika što su iz prošlosti došla vode da se napiju.

Na početku strmine koja se spušta od nekadašnjeg Dvorskog parka do ulice Kralja Milana, kao na vrhu kakvog proplanka niz koji teče potok, zapravo stepenasta fontana, bronzana figura upravo bi da zakorači. Nju je 1991.godine napravio vajar Milenko Mandić i u bronzi ovekovečio Ivu Andrića. U mantilu sa rukama u džepovima izgleda kao da se pisac upravo uputio na svoju svakodnevnu šetnju. Zamišljen i naizgled odsutan, šetao bi svojim beogradskim stazama često i dva puta dnevno, najčešće Knez Mihailovom ulicom do Kalemegdana.Viđan je kako šeta ovde čak i za vreme rata, sam ili u društvu. Ponekad bi ih šetnja odvela i uličicama Dorćola. Omiljena mesta šetnje bili su mu i Pionirski i Tašmajdanski, a potom i Topčiderski park za koji je, zbog mira koji u njemu vlada, nalazio da nad celim predelom leži neka mukla i nemila atmosferom mrtvila i zatišja.

Još je davno uočio šetajući od siromašne periferije, kafanica u Jataganmali do Terazija, centra koji dobija evropske konture, da je Beograd “…varoš oporog podneblja i davnašnjih urbanističkih kontrasta i urenebesa, ali varoš visokog neba i najlepših vidika; varoš mešanog stanovništva, bez sentimentalnosti, ali varoš dobrih nadahnuća i smelih odluka u velikim časovima svoje i svetske istorije…“ To, zaključio je pisac, moraju da osećaju svi oni koji ovaj grad “…razumeju i vole i koji žele da ga upoznaju i shvate..“

Danilo Kiš (I deo)

admin — Sun, 24 Mar 2013 16:26:34 +0000

Naslovna stranica kataloga izložbe „Danilo Kiš-čovek koji je voleo vozove“

Duh je njegova domovina

Danilo Kiš nema svoj spomenik u Beogradu, a ulica koja nosi njegovo ime mala je i sasvim neodgovarajuća ugledu i njegovoj književnoj veličini i za nju zna jako mali broj ljudi. Reklo bi se da je to najviše stoga što je od njegove smrti prošlo ’’tek’’ nepunih dvadeset godina, a ni sam Kiš nije podnosio patetiku, podizanje spomenika sigurno bi svrstao u takvo–šta, pa bi ga, po njegovom receptu, verovatno, bilo nužno razmutiti u noćnom sudu sa dozom ironije.

Kada bi naredne 2009. godine, kakvim čudom, na dvadesetu godišnjicu piščeve smrti, negde u blizini železničke stanice ili na Savskoj padini, grad Beograd podigao spomenik Danilu Kišu, ili kasnije novoj železničkoj stanici, koja tek treba da se završi, dao piščevo ime, učinio bi većim sebe, ali se i odužio piscu koji je izmedju ostalog i železnici i vozovima posvetio neke divne stranice u svojoj literaturi. Bilo bi divno kada bi, u jednom Beogradu budućnosti, putnicima koji budu stizali modernim vozovima i onima koji budu putovali na razne strane sveta, prva i poslednja stanica putovanja nosila ime Danila Kiša.

Primajući sa ponosom 1986. godine, u Parizu, visoko odlikovanje “Viteza umetnosti i književnosti“, shvatajući ga kao ulazak u “…red donkihotskog bratstva sanjara“ on današnjeg pisca i sebe samog vidi kao viteza-lutalicu, čoveka ,,…koji, makar po cenu da bude smešan, služi idealima pravednosti…“

Od pesnika klošara Georgesa-Armand Picarda, koji mu je ličio na boeme sa početka veka, tokom svog prvog boravka u Parizu, Kiš je, u noći pred povratak u Beograd, kupio za sto franaka, u kafeu „Odeon“, dvedesetu kopiju njegove neobjavljene pesme, sa naslovom kao stvorenim za njega, „Putuje voz“. U poslednjiem stihu pesnik se pita “… Sait-on quel sort l’ultime gare nous destine?/ Znamo li koju nam sudbina poslednju stanicu odredjuje?..’’ I gle čuda, evo gde se Danilo Kiš u svojoj poslednjoj stanici, pod mermernom pločom u Aleji zaslužnih gradjana u Beogradu, pridružuje svom nesudjenom učitelju slikarstva na Cetinju Petru Lubardi i umetničkoj sabraći slikaru Stojanu Aralici i vajaru Matiji Vukoviću. U večnosti drže master-klas iz slikarstva, vajarstva i književnosti.

PS Ovaj tekst napisan je i objavljen 2008. godine, a naredne se nije dogodilo čudo, pa je Kiš još uvek bez spomenika. Ali te godine je Dragomir Zupanc napisao scenario i režirao dokumentarni film za Drugi program RTS-a „Danilo Kiš-uspomene i sećanja“, a mi smo napravili izložbu „Danilo Kiš-čovek koji je voleo vozove“ u svečanom salonu železničke stanice Beograd.