Beogradske šetnje » BeografijaBeogradske šetnje

Gruberove kifle

admin — Sun, 08 Sep 2013 10:39:34 +0000

Odmah pored Saborne crkve u ulici Kralja Petra od početka 20. veka smestila se najstarija osnovna škola u Srbiji „Osnovna muška i ženska škola“ kojoj je potom dodato, kod Saborne crkve. Tako se zvala sve dok nije dobila ime „Kralj Petar Prvi“, koje je potom, tokom pola veka izgubila, pa joj je ponovo, pre dvadeset godina, vraćeno. U njoj su đaci prvi put imali nastavu fizičkog vaspitanja a u njenom dvorištu je pre tačno devedeset godina postignut prvi koš u Beogradu jer je tu odigrana prva košarkaška utakmica.
Jedan stara Beograđanka, Neva Stojanović, zabeležila je sećanje na vreme kada je bila učenica u ovoj školi početkom prošlog veka. U neposrednoj blizini škole u Pop Lukinoj ulici, kod nekadašnje Varoš-kapije bila je čuvena Gruberova pekara. Vlasnik pekare bio je poreklom Nemac koji je u Beograd došao iz Zemuna koji je tada pripadao Austriji. Ukusno pecivo moglo se kupiti u pekari ali je najlepše bilo kada bi iz pekare pred školu dolazili momci opasani keceljama sa velikim plitkim pletenim korpama punim sitnog peciva. Zvali su ih „pek“ i jeda čekali da se negde oko četiri popodne oglase da bi izjurili i kupili kiflu ili fišek bombona. Sećala se još i da su neki učenici čekali da posle venčanja u Sabornoj crkvi na izlazu u crkvenoj porti ugrabe poneki novčić koji bi bacio kum kome je, kako se govorilo, „izgorela kesa“ A onda bi taj novčić potrošili na fišek bombona ili odjurili da kupe doldrmu, kako se tada nazivao sladoled, ili šampitu u nekoj od poslastičarnica na Terazijama ili u Vasinoj ulici „Kod Talijana“.
Gospođa Neva Stojanović nije više među živima, nema više ni tih starih poslastičarnica, ni Gruberove pekare, ali su tu škola i Saborna crkva, pa ako živite u Beogradu ili dolazite u posetu, prošetajte tuda i setite se naše priče.

/tekst je objavljen u nedelju 1.septembra u emisiji Prvog programa Radio Beograda „Poštovana deco“ u rubrici „Beografija“ koja će biti stalni deo emisije/

Beogradske varoške železnice

admin — Sat, 18 May 2013 16:34:50 +0000

Na zgradi Depoa u Bulevaru kralja Aleksandra broj 66 spomen ploča podseća da je odatle 14. oktobra 1892. godine krenuo prvi tramvaj sa konjskom vučom. U vreme kada je Beograd imao samo 40.000 stanovnika i bio znatno manji, mogli ste ili pešačiti ili koristite otvorene ili zatvorene fijakere. Proći će čitava decenija pre nego što na beogradske ulice stigne prvi automobil.
U Beogradu je te godine bilo puno gostiju. Jedan od njih bio je i Nikola Tesla elektro-tehničar iz Pešte, kako je zabeleženo 1. juna po novom kalendaru, u knjizi gostiju u gostionici prve kategorije „Imperijal“ u ulici Vase Čarapića. Osim njega bilo je u Beograd i puno francuskih državljana koji su radili na beogradskoj varoškoj železnici kako je tada nazivan tramvaj. U Beograd je nekako u to vreme stigao još jedan Francuz, ali sasvim drugim povodom. Alber Male istoričar došao je na poziv namesništva da mladom kralju Aleksandru Obrenović bude profesor istorije diplomatije. O svojim aktivnosti u Beogradu vodio je dnevnik i uredno izveštavao svoju vladu o prilikama na dvoru i u prestonici.
O svečanom otvaranju tramvajske pruge u svom dnevniku Male je nekom greškom pod četvrtak 13. oktobar zabeležio: „U 11 sati otvaranje i blagoslov pruge od strane mitropolita Mihaila, sa dvojicom vladika i brojnim sveštenicima obučenim u bogate odežde na vizantijski način; mitropolit sa papskom krunom koja se blešti od dragulja. Postavka je veoma jednostavna: na Terazijama pored pruge jedan kuhinjski sto pokriven belim stolnjakom; velika žuta voštanica-još i večeras gori u predvorju kompanije-kadionica, krst. Sve se to dešava ispod dva velika drveta, radoznala gomila gura se kao i svugde, a na rastojanju je drže ni malo grubi a ipak uvažavani policajci…i nekoliko žandarma. Seljaci u poluistočnjačkoj odeći izdigli se na postolja polupostavljenih električnih svetiljki, što predstavlja neobičnu i simboličnu sliku…A na ulici rulja juriša na tramvaje: klinci, svaki sa po dva marjaša za vožnju-za njih će ova igra sigurno biti jedna od najlepših u životu-gaze jedan preko drugog na papučici, kaskaju oko kola, vešaju se iza platforme. I kako je ljudski rod uvek isti, pa oni što su naišli na zlatnu žicu ne dozvoljavaju drugima da priđu, tako i oni koji su uspeli da se popnu u čudesno vozilo sami postaju čuvari ulaza i, naoružani štapovima, sprečavaju svoje manje srećne drugove da se provozaju novim izumom makar za tren. Odrasli i sami radoznalo posmatraju. Oni gledaju s ivice trotoara, pa se gurkaju laktovima: „Hajde, penji se!“ I Panurgijeve ovce kreću jedna za drugom u Srbiji kao i u Francuskoj.“
Prvi tramvaj vozio je na liniji od Slavije do Kalemegdanskog parka. Kao i mnoge druge fotografije tog vremana i ovu, na kojoj se vide otvorena tramvajska kola ispred Kalemegdanskog parka, napravio je advokat Marko Stojanović.

Kako je Tara stigla u Beograd

admin — Thu, 11 Apr 2013 19:17:42 +0000

Profesor Artiljerijske a potom i Velike škole Emilijan Josimović, koji se smatra našim prvim urbanistom, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića trebao je najpre da „snimi“ a potom napravi plan uređenja varoši u Šancu. Među manjkavostima koje je konstatovao bile su i uzane krivudave ulice, nepogodne za saobraćaj, loše provetravanje…Da bi se vazduh „popravio“ i stvorila mesta za „udovoljstvo žitelja”, Josimović je predlažio podizanje javnih parkova i to na mestu Velike pijace i na Kalemegdanu. Predložio je pošumljavanje zemljište pored Dunava, koje je bilo izloženo poplavama i podizanje botaničke bašte u blizini ove šume. Takođe stvaranje venca na mestu gde se nalazio Šanac, koji bi imao drvorede i staze za pešake, jahače i kola, i parkove u njegovim okukama. Plan je završen 1867. iste godine kada je knez Mihailo primio ključeve gradova.
Nisu svi Josimovićevi predlozi prihvaćeni i ostvareni. Nešto izmenjen plan je počeo da se realizuje dve godine kasnije, a ozeljenjavanje postalo intenzivnije devedesetih godina 19.veka. Tako je Opštinski odbor varoši beogradske 1887.godine na jednoj svojoj sednici postavio pitanje zelenila u Beogradu. Ministarstvo privrede Kraljevine Srbije odobrilo je potom Opštini beogradskoj da može uzeti 5.000 mladica i iseći 800 velikih komada drveta za splavove u planini Tari a iz „ada drinskih“. U novembru su rekom stigle prve mladice i 325 ih je zasađeno u novom parku na Velikoj pijaci, sadašnjem Akademskom parku, u delu prema Etnografskom muzeju i 164 komada na Kalemegdanu, duž savske strane. Zabeleženo je da je tačno 52 drveta zasađeno na Topčiderskom nasipu, 9 od Londona do Palilulske crkve, male crkve koja se nalazila na mestu sadašnje crkve Svetog Marka. Na Terazijama su zasađene 84 mladice, u ulici Dva bela goluba, sadašnjoj Svetogorskoj, 62 drveta od kafane „Čačak“ do kafane „Dva sokola“, 19 u ulici Dva jablana, sadašnjoj Dečanskoj, 11 u Fišekdžijskoj, delu sadašnjeg Bulevara kralja Aleksandra od Takovske do Pravnog fakulteta, 42 od Velike pivare do Vaznesenske crkve 3, ukupno 298. Gde je završilo preostalih 4702 komada nije precizno zabeleženo. Na žalost nisu sve mladice preživele do naših dana, ali se nadamo da je veći deo lepo nastanjen u parkovima i beogradskim šumama na zadovoljatvo Beograđana.
Tako se planina Tara preko svojih četinara raširila po čitavom Beogradu. Malo je onih koji šetaju Savskim šetalištem na Beogradskoj tvrđavi, koji znaju da su borovi kraj kojih prolaze i u čijem hladu za vrelih letnjih dana uživaju, stigli pre više od jednog veka sa stotinama kilometara udaljene planine. Najpre splavovima Drinom a potom Savom. Da bi postali deo jedne vekovima duge priče o tvrđavi i lepe slike prestonice.